Izvor: Politika, 24.Okt.2015, 09:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moskva se udvara Kurdima
Rusija je nedavno saopštila da je spremna da u sirijskom sukobu sarađuje sa svim konstruktivnim snagama
Koliko god da su se u Vašingtonu naljutili zbog vojne intervencije Rusije u Siriji, verovatno bi se Amerikanci još više razbesneli ako bi, kao što se nagoveštavalo, njihov štićenik Irak pozvao Moskvu da i na njegovoj teritoriji bombarduje položaje Islamske države (ID). Iz vrha američke armije pre nekoliko dana poručeno je da su dobili uveravanja iračke vlade >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se to ipak neće desiti, ali zato su se pojavili signali da Rusija možda pokušava da od Amerike „ukrade” drugog saveznika, deo najdragocenije pešadije u borbi protiv ID i nezaobilazan faktor u rasplitanju bliskoistočne krize – sirijske Kurde.
Moskva je nedavno saopštila da je spremna da u sirijskom sukobu sarađuje sa svim konstruktivnim snagama. Tako uopštena formulacija ne bi morala ništa da znači, ali su kao jedini primer tih konstruktivnih snaga navedeni Kurdi. Uskoro je ruski list „Komersant”, kako prenosi Rojters, izvestio da prema izvorima njihovih novinara vođe stranke sirijskih Kurda dolaze u sedište ruskog ministarstva spoljnih poslova na konsultacije o saradnji u borbi protiv ID i nameri da otvore predstavništvo u Moskvi.
Vojno krilo te stranke, koje uspeva da održi kurdsku teritoriju „čistom” od snaga kalifata, jezgro je novog borbenog saveza u Siriji, za koji se činilo da predstavlja američki pokušaj da parira ruskoj intervenciji. Formiranje te koalicije, u kojoj su još i sirijski Arapi i hrišćani, obelodanjeno je nakon što su ruski bombarderi počeli da lete nad Sirijom. Odmah je Pentagon stavio do znanja da bi mogao podržati novi savez, iz čijih redova je najavljeno da mu je plan da ubrzo preduzme ofanzivu na Raku, grad koji je ID proglasio svojom prestonicom. Uspehom te vojne Amerikanci bi od Rusa ponovo preuzeli inicijativu u Siriji i dobili argument u prilog svojim tvrdnjama da se samo oni i trupe koje imaju njihovu podršku istinski bore protiv ID a ne Rusi, za koje Vašington ocenjuje da najmanje bombarduju tabore „kalifata” i da im je cilj jedino da na vlasti očuvaju sirijskog predsednika Bašara el Asada, osumnjičenog za masovna stradanja civila.
Sirijski Kurdi su i ranije primali američku vojnu pomoć. Načelno, Kurdi su otvoreniji prema Zapadu od ostalih naroda u tom regionu. Ali imaju i razloga da budu kivni na Ameriku, budući da je ona progledala kroz prste turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu kada je, pod izgovorom borbe protiv ID i „svih terorista”, počeo bombama da zasipa i kampove Radničke partije Kurdistana (PKK) u Iraku. Neki od turskih projektila su padali i na sirijske Kurde – barem su oni tako tvrdili, u šta ne bi bilo teško poverovati: Erdogan je svakako bio užasnut i njihovim napredovanjem na frontu i mogućnošću da formiraju samostalan entitet uz južnu tursku granicu, podstičući separatizam među Kurdima u njegovoj zemlji. To se i ostvarilo ovih dana, kada su sirijski Kurdi proglasili pridruženje grada Tel Abijada, koji su uz pomoć američkih aviona oslobodili od ID, svom kantonu oko grada Kobanea. Tel Abijad povezuje Kobane s drugom, još većom kurdskom oblašću na istoku Sirije, tako da je sada ozvaničen nastanak jedinstvenog kurdskog pojasa uz granicu prema Turskoj.
Ako se i odluče na povezivanje s Rusijom, sirijski Kurdi verovatno neće potpuno preokrenuti svoju prozapadnu orijentaciju koliko će nastojati da se s obe strane osiguraju da njihovi interesi budu ostvareni. Kurdsko pitanje – ima ih oko 35 miliona u četiri zemlje koje nastanjuju i smatraju ih najvećim narodom koji nema svoju državu – svakako neće moći da ignorišu sile koje su se uplele u trenutno centralnu bliskoistočnu krizu. Ni Erdogan ga ni najmanje nije potcenjivao, nego je na sve načine nastojao da na poslednjim izborima spreči ulazak Narodne demokratske stranke (HDP) turskih Kurda u parlament, pa mu se trud svejedno izjalovio, zajedno s nadom da će njegova partija osvojiti apsolutnu vlast. Besan što su ga svojim izbornim uspehom zakinuli za željenu većinu, Erdogan je HDP optužio da se udružio s teroristima, podvrgnuo ga je pravosudnom progonu i pri tome još i isprovocirao novu pobunu PKK.
Ni Kurdi u Iraku, mada su se tamo izborili za relativnu autonomiju u svom regionu, koji, slično sirijskim sunarodnicima, drže neprobojnim za udare ID, nisu mirni od trvenja sa centralnim vlastima. Najveći problem za iračke Kurde, međutim, trenutno nisu toliko odnosi sa Bagdadom koliko unutrašnji sukobi. Vladajuća stranka je pod optužbama da region zarađuje na prodaji nafte, dok za plate zaposlenih u javnoj upravi nekim čudom novca nema već nekoliko meseci. Zbog toga su izbili i protesti, koji nisu uspeli da ostanu mirni, a najjača partija je zaratila i s najvećom opozicionom strankom, otpuštajući njene ministre, prisilno zatvarajući medije koji su bliski toj političkoj opciji i čak zabranjujući ulazak jednom od njenih pripadnika, predsedavajućem regionalnog parlamenta, u Erbil, glavni grad kurdske autonomne oblasti.
Žestoke unutarkurdske razmirice nisu novina, pa je i to jedan od razloga iz kojih bi eventualno ujedinjenje svih njihovih oblasti u jednu državu bilo veoma teško. Međutim, kurdska nacionalna samosvest, bez obzira na sve političke trzavice u tom narodu, izrazito je snažna. Ideje o čvršćem povezivanju kurdskih regiona može samo da podstakne sadašnja fragmentacija Sirije i Iraka, za koje su i Amerikanci priznali da bi se mogli raspasti. Utoliko nije neverovatna pretpostavka da se Rusi zaista udvaraju Kurdima: dobar odnos s njima morala bi sadržati bliskoistočna strategija bilo koje sile.
Pogledaj vesti o: Moskva, Vašington
