Izvor: Vostok.rs, 01.Avg.2021, 12:55

Ko je bio glavni neprijatelj Ruske imperije?

1. Četiri stoleća su Rusija i Osmanlijska imperija ulazile u krvave sukobe boreći se za obale Crnog mora, za Balkan i Kavkaz. Od sredine 16. veka do završetka Prvog svetskog rata među njima je bilo više od deset ratova i oružanih konflikata. U proseku su periodi mira bili manji od 25 godina.
 

Balkanska serija
Vasilij Vereščagin 2. Prvi vojni sukob između Rusa i Turaka izbio je 1541. godine. Tada je Sahib I Giraj, kan Krimskog kanata koji je politički zavisio od Osmanlijskog carstva, krenuo u pohod na Moskvu, zamolivši sultana da mu pomogne odredom janičara i artiljerijom. Ruska vojska je odnela ubedljivu pobedu, „mnoge careve Tatare ljuto potukoše i Turcima mnoge topove polomiše“.
 
Bekstvo Sahib Gireja sa hordom sa Oke, 1541.
Public domain 3. Sultan Selim II je bio ozbiljno zabrinut ekspanzijom Ruske carevine na jug, tj. osvajanjem Kazanjskog (1552) i Astrahanjskog (1556) kanata. Porta je shvatala da mora što pre potisnuti Ruse sa granica svoje imperije i Krima koji je zavisio od osmanlija. Ratna sreća, međutim, nije bila naklonjena Turcima. Neslavno se završio njihov pokušaj da zauzmu Astrahanj 1569. godine, a 1572. u Molodinskoj bici 50 kilometara od Moskve zajedno sa vojskom krimskog kana Devleta Giraja izginulo je sedam hiljada elitnih janičara.
 
Portret Selima II, sultana Otomanskog carstva (1566-1574).
Public domain 4. I krajem 17. i početkom 18. veka Ruska carevina je uspešno vodila ratove protiv Turaka. Uspela je da zaustavi ekspanziju Osmanlijskog carstva na ukrajinskoj teritoriji učvrstivši svoje pozicije u Kijevu i na levoj obali Dnjepra, a 1696. godine je zauzela tursku tvrđavu Azov na obali Azovskog mora i počela da osniva prvu regularnu vojnopomorsku flotu. Za Ruse je, međutim, kao hladan tuš bio Prutski pohod 1711. godine, kada je armiju Petra I sa 80.000 vojnika u Moldaviji opkolilo 200.000 Turaka i Krimskih Tatara. Car je uspeo da sklopi mir i sačuva armiju, ali je Azov izgubljen i zatim nepunih četvrt veka nije bio u ruskim rukama.
 
Azovska flota. Iz dnevnika sa putovanja Johana Georga Korba.
Public domain 5. Jedan od najvažnijih ratova u istoriji rusko-turske konfrontacije bio je rat 1768-1774. godine. U julu 1770. je ruska eskadra potpuno uništila tursku flotu u Česmenskom zalivu Egejskog mora i zatim zahvaljujući tome uspostavila potpunu dominaciju u istočnom Sredozemlju. „Voda pomešana sa krvlju i pepelom izgledala je vrlo gadno. Nagoreli leševi su plutali na talasima i toliko su napunili luku da je teško bilo ploviti njome u čamcima“, napisao je knez Jurij Dolgorukov koji je učestvovao u bici.
 
Česmenska bitka, 1770.
Vladimir Kosov (CC BY-SA 4.0) 6. Posle trijumfa na moru usledili su uspesi i na kopnu. Turske trupe su doživele poraz kod Large, Kagule i Kozluđe. Neko vreme je ruska vojska držala i Bejrut, jednu od najvažnijih luka Osmanlijske imperije. Posle ovog rata Krim je proglasio nezavisnost i više nije bio pod sultanovom vlašću (poluostrvo će biti pripojeno Ruskoj imperiji 1783. godine). Ujedno je Rusija stekla pravo da na Crnom moru ima vojnopomorsku flotu koja će neometano moći da prolazi kroz Bosfor i Dardanele.
 
Gravira. Bitka na Kaguli.
Johan Martin Vil 7. U kasnijim vojnim konfliktima sve do sredine 19. veka Rusija je uspešno potiskivala oslabljenu Osmanlijsku imperiju sa severnih obala Crnog mora, sa Kavkaza i Balkana. I Krimski rat 1853-1856. godine je u početku bio povoljan po Ruse. U Sinopskoj bici 30. novembra 1853. godine ruska flota je do nogu potukla tursku. Potopljeno je 15 brodova i poginulo preko 3.000 mornara, a zarobljen je lično komandant turske flote, viceadmiral Osman-paša. „Sa iskrenom najsrdačnijom radošću vam nalažem da NAŠIM hrabrim mornarima prenesete da im se zahvaljujem za podvig učinjen u slavu Rusije i u čast Ruske zastave. Sa zadovoljstvom vidim da Česma nije zaboravljena u ruskoj floti, da su praunuci dostojni svojih pradedova“, napisao je imperator Nikolaj I pomorskom ministru Aleksandru Menšikovu. 
 
Bitka kod Sinopa.
Ivan Ajvazovski 8. „Masakr u Sinopi“, kako je ovaj okršaj nazvala engleska štampa, poslužio je kao povod za ulazak Velike Britanije, Francuske i Sardinske kraljevine u rat na strani Turaka. Koristeći tehničku nerazvijenost ruske armije saveznici su na kraju izvojevali pobedu. Jedan od najtežih uslova Pariskog mirovnog sporazuma kojim je završen rat bio je taj što Rusija nije imala pravo da drži vojnopomorsku flotu na Crnom moru (ograničenje je ukinuto 1871. godine).
 
Na palubi admiralskog broda „Imperatorka Marija“ za vreme bitke kod Sinopa.
Aleksej Kivšenko 9. Turci su 1876. i 1877. godine brutalno ugušili ustanak hrišćanskog stanovništva u Bugarskoj i Bosni, posle čega je talas revolta zapljusnuo celu Evropu. Rusija je 24. aprila 1877. godine objavila rat Osmanlijskoj imperiji sa ciljem da oslobodi balkanske narode. I pored privremenih poteškoća, ratna kampanja ruske armije razvijala se uspešno, tako da su u januaru naredne godine Rusi već bili na prilazima Istambulu. Prema uslovima Sanstefanskog mirovnog sporazuma zvanično je proglašena nezavisnost Rumunije, Srbije i Crne Gore (mada one defakto već odavno nisu bile pod sultanovom vlašću), a Turci su ustupili Rusima deo teritorija na Kavkazu i Balkanu, dok su Bosni i Hercegovini dali autonomiju. Međutim, glavni rezultat mirovnog sporazuma bilo je obnavljanje bugarske države na velikoj teritoriji od Crnog do Egejskog mora, s tim što je bilo planirano da Bugarska prvih nekoliko godina bude pod neposrednom ruskom upravom.
 
General Gurko osvaja Sofiju.
Public domain 10. Takvo jačanje pozicija Ruske imperije na Balkanu ozbiljno je uznemirilo zapadne sile. Pod njihovim diplomatskim pritiskom uslovi Sanstefanskog mira su preispitani na mirovnom kongresu u Berlinu u leto 1878. godine. Nezavisnost Rumunije, Srbije i Crne Gore je potvrđena, ali je Bosna i Hercegovina umesto autonomije dobila „privremenu“ austrougarsku okupaciju (za manje od 20 godina Beč je i zvanično uspostavio vlast u ovom regionu). Umesto Velike Bugarske uspostavljena je vazalna kneževina sa znatno redukovanom teritorijom i sa centrom u Sofiji, a takođe Istočna Rumelija kao autonomna provincija Osmanlijskog carstva. „Nama je Evropa dala pravo samo da bijemo Turke, da prolivamo rusku krv i trošimo ruski novac, ali ni slučajno da iz toga izvučemo korist za sebe i za našu braću po veri po našem sopstvenom nahođenju“, sa žaljenjem je konstatovao ruski ambasador u Istambulu Nikolaj Ignatjev.
 
Satirična mapa Evrope, 1877.
Frederick Rose 11. Poslednji oružani konflikt u istoriji konfrontacije dveju imperija bio je Prvi svetski rat. Ruska armija je uspela da osujeti planove Turaka koji su želeli da zauzmu rusko Zakavkazje, pa je čak krenula u veliku kontraofanzivu. Tako su početkom 1916. godine trupe generala Nikolaja Judeniča potukle 3. tursku armiju i zauzele strateški važan grad Erzurum, čime je otvoren put u dubinu osmanlijske teritorije.
 
Turski top (15 cm Ringkanone L/26 Krupp) koji je ruska vojska zarobila kod Erzuruma, 1916.
Public domain 12. Ruskoj vojsci, međutim, nije bilo suđeno da do kraja potuče Turke. Februarska revolucija 1917. godine prouzrokovala je pad samodržavne vlasti u Rusiji, a ujedno i munjeviti raspad ruske armije. Turska vojska je uspela da povrati celu Istočnu Anatoliju, pa čak i da otme od Rusije Batumsku i Karsku oblast. Ali nezavisno od toga ishod svetskog oružanog konflikta nije bio povoljan po Osmanlijsku imperiju i Porta je već brojala svoje poslednje dane.
 
Ruski rovovi u šumama Sarakamiša.
Public domain 13. Po završetku Prvog svetskog rata bivši nepomirljivi neprijatelji su ušli u period uspostavljanja bilateralnih odnosa. Boljševici su pružili podršku Turskom nacionalnom pokretu Kemala Ataturka u borbi protiv strane intervencije. Tako je Sovjetska Rusija čak postala i saveznica Turske Republike, osnovane 1923. godine na ruševimama Osmanlijskog carstva. Doduše, to novo prijateljstvo je veoma kratko trajalo.
 
Poseta sovjetske delegacije Turskoj 1933. Susret narodnog komesara za odbranu SSSR-a Klimenta Vorošilova sa predsednikom Turske Mustafom Kemalom Ataturkom na paradi u čast 10-godišnjice Turske Republike (29. oktobar 1923).
Sputnik Boris Jegorov, Russia beyond

Nastavak na Vostok.rs...