Izvor: Politika, 15.Sep.2011, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropska zima
Isto onako kako se promena klime u Moskvi nekada osećala u Jugoslaviji, tako se sada promena klime u Parizu i Berlinu oseća u Srbiji
Ono što se naziva globalnom finansijskom krizom jeste u suštini evropsko-američka kriza. Američka ekonomija se tek sada vraća na nivo proizvodnje od pre tri godine, dok ga evrozona još uvek nije dostigla. Ali u ostalom svetu, a to u smislu stanovništva znači u većini sveta, situacija nije ni približno tako loša. Kina je nastavila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da beleži fantastične stope rasta od oko 10 odsto godišnje, Indija takođe, brazilska privreda je rasla po više od pet odsto godišnje. Većina afričkih zemalja koje su prošle kroz dve decenije stagnacije ili pada, od osamdesetih do 2000, u poslednjih deset godina beleži pozitivne stope rasta.
Ekonomska mapa sveta se promenila u poslednje tri godine. Ako se sadašnja recesija u Evropi i SAD nastavi, karta ekonomske moći će se sve više menjati u korist azijskih privreda. U najvećim problemima je Evropa, i naročito evrozona. Niko ne može da predvidi kako će se i kada ti problemi razrešiti. Nijedna od mogućnosti između dva ekstrema, uključujući i te ekstreme, ne može biti odbačena. Koji su ekstremi? Jedan, pozitivan, bio bi da kriza dovede do produbljivanja ekonomske i političke unije i formiranja sjedinjenih evropskih država. Da bi se to desilo članice evrozone, ako ne i sve zemlje EU, moraju imati zajedničku fiskalnu politiku. Ali put do toga je veoma dug. Trenutno ukupna ,,federalna” redistribucija unutar EU, tj. između zemalja-članica, iznosi tek nešto više od jedanodstobruto društvenog proizvoda EU. Dovoljno je to porediti sa više od 40 odsto društvenog proizvoda koji jepredmet državne preraspodele u Nemačkoj da bi se uvidela razlika između sadašnje EU i prave federacije.
Drugo ekstremno rešenje, ovoga puta negativno, jeste raspad evrozone do čega bi došlo ne samo usled povlačenja Grčke, veći Portugala i Španije, i možda Italije. Celokupni evropski projekat zadobio bi snažan udarac. To bi bilo prvo veliko posrtanje unije koja od svojih davnih začetaka pre više od pola veka beleži samo uspehe. No, takav raspletne znači neophodno krah EU. Unija bi nastavila da postoji i funkcioniše kao što je funkcionisala i pre uvođenja evra, ali bi joj bilo potrebno bar nekoliko decenija da se vrati na nivo integracije koji je većdanas dostigla. A moguće je da se na taj nivonikad ne bi ni vratila.
Evrokrizu treba posmatrati u njenom širem kontekstu. To nije samo valutna i fiskalna kriza veći opšti strah ineprilagođenost Evrope izazovima globalizacije i novog svetskog ekonomskog poretka. Ovo se najbolje ogleda u strahu od stranih radnika i otuda u stvaranju ,,tvrđave Evrope”. U nedavnom istraživanju ,,Evrobarometra”više od dve trećine stanovnika severnih članica EU smatra da je imigracija izvor društvenih problema i da je Evropa većdovoljno ,,popunjena”; znači, za nove stanovnike nema mesta. To se lako može uočiti i u izbornom uspehu ksenofobičnihi antiimigracionih partija u mnogim zemljama EU. Skorašnji neredi u Londonu, u kojima su Britanci prve generacije (što je eufemizam uglavnom za Britance pakistansko-indijskog ili afričkog porekla) imali izraženu ulogu, samo su doprineli takvom viđenju stvari. Čak ni građani EU, Bugari iRumuni, ne mogu da se slobodno zapošljavaju u svim ostalim zemljama članicama. Jedan od osnovnih oblika tržišnog integrisanja–slobodno kretanje radne snage–jošnije garantovan ni unutar unije. Saporastom nezaposlenosti širom Evrope, odbojnost prema slobodnom kretanju radne snage nastaviće da raste.
Nelagoda od globalizacije ne očitava se samo u strahu od imigracije već i u strahu od ekonomske konkurencije novih privrednih džinova kao što su Kina i Indija. U francuskoj predizbornoj kampanji pojavljuje se prvi put eksplicitno pokret koji zagovara ,,deglobalizaciju”. Program ,,deglobalizacije” nije preterano jasan: da bi se očuvala radna mesta u Francuskoj, koja su neprofitabilna u svetskoj tržišnoj utakmici, ona moraju biti subvencionisana ili direktnim državnim transferima ili povećanjem uvoznih dažbina. I jedno i drugo iziskuje realne resurse i ima negativan efekat na standard svih ostalih stanovnika (onih koje ne subvencioniše država). U takvim antiglobalizacijskim sloganima ima puno neizrečenih, nedorečenih ili jednostavno pogrešnih stavova. Ali činjenica je da oni imaju podršku znatnog dela stanovništva.
Proširenje EU postalo je usled evrokrize drugorazredno pitanje. Evropska komisija i druge evropske institucije po inerciji se time bave, ali verovatno niko od ozbiljnih evropskih političara ne smatra da će, posle prijema Hrvatske, biti novih proširenja bar deceniju ili dve. Takva situacija ima očigledne implikacije na poziciju Srbije. Predstaviću je jednom analogijom. Veljko Mićunović, jugoslovenski diplomata titoističkog perioda, plastično je opisao kako je promena političkog kursa u Moskvi, od Staljina do Hruščova, i onda od Hruščova do Brežnjeva, imala efekte na jugoslovenske komuniste. Bilo je to, pisao je Mićunović, kao kada se smenjuju godišnja doba. Kada dolazi političko zahlađenje, svi, čak i oni koji prebivaju daleko od Moskve, oblače zimske kapute, zatvaraju prozore, povlače se u sebe. Kada dolazi političko proleće, svi se opuštaju, raspoloženje se popravlja, skidaju se kaputi i oblače košulje kratkih rukava. Isto onako kako se promena klime u Moskvi nekada osećala u Jugoslaviji, tako se sada promena klime u Parizu i Berlinu oseća u Srbiji. Dolaze hladni zimski dani: iz ormana treba izvući debele zimske kapute…
Branko Milanović
Gostujući profesor na Univerzitetu Karlos Treći u Madridu
objavljeno: 16.09.2011.
Pogledaj vesti o: Moskva
