Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Sep.2015, 08:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Strah od svetske krize
Slom berzi u Kini praćen devalvacijom juana i novi pad ruske rublje ispod psihološke granice od 70 rubalja za američki dolar - ne bi trebalo da veseli ni protivnike režima u Pekingu i Moskvi, jer nije lako prihvatiti tezu da je reč samo o normalnom “uravnoteženju” ekonomskih realnosti sa globalnim ambicijama dve velike sile. Kad jednom stvari krenu nizbrdo, onda ih nije lako zaustaviti.
U međuvremenu nervoza može da počne da raste ne samo u zemljama sluđenim >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << navodno “iznenadnim” neuspesima, nego i u onima koje su, htele ne htele, ekonomski duboko povezane sa Rusijom i Kinom. Dakle, brige dolaze, ne samo za zemlje BRIKS-a (od kojih je naša brzopleta štampa očekivala čak osnivanje novog MMF-a), nego za čitavu globalnu ekonomiju. Indirektno, čak i za našu.
Zanimljivo, levičari na Zapadu već počinju da okrivljuju Evropu i SAD za kinesku razvojnu krizu. Navodno zbog toga što njihovi ekonomski modeli nisu promenjeni posle svetske finansijske krize 2008. godine, pa se razvijeni svet ekonomski oporavlja veoma sporo – što na kraju dovodi do toga da Kina nema kome da izvozi svoje viškove proizvodnje? Na to se dodaje da je i ova kineska “krizna stopa rasta” od sedam odsto dvostruko veća od one u SAD, a trostruko veća od one u EU? Da, stopa je veća – ali je problem drugačiji. U Kini su u problemu državne kompanije i državne intervencije, to jest manjak kapitalizma, a na Zapadu je preskup javni sektor, to jest problem je višak socijalizma.
Jedina dobra vest je što novinari javljaju da su se i u Pekingu pojavili “politički vicevi” koji se pričaju po kafanama i ulicama. Na udaru je pokušaj kineske vlade da kupovinom deonica posrnulih firmi novcem iz javnih fondova i kreditiranjem građana da kupuju deonice tih istih firmi (iz aktive banaka u državnom vlasništvu) zamrzne iluziju njihove naduvane kapitalizacije. Prema tom vicu, “kupovali smo deonice, jer smo mislili da su vrednosti dosegle dno. Nismo videli da je ispod tog dna podrum, a kada smo to primetili, nastavili smo da kupujemo deonice, jer smo mislili da niže više ništa ne može ići. Onda smo utvrdili da je ispod pakao, pa smo pomislili da od toga ne može biti ničeg goreg. A onda smo doznali da pakao ima 18 krugova”.
Baš u sedmicama kada su stizale vesti o zabrinjavajućim ekonomskim trendovima u Kini i Rusiji, nekim slučajem počeo sam da čitam jednu staru knjigu Vuka Vinavera – “Svetska ekonomska kriza u Podunavlju i nemački prodor 1929-1935” (Beograd, 1987). Neću ovde mnogo da davim “paralelama”, to jest, kako se svetska ekonomska kriza pre 70-80 godina pretvorila u kataklizmu Drugog svetskog rata. Skrenuću samo pažnju na osnovnu temu Vinaverove disertacije: kako su se male zemlje na jugoistoku starog kontinenta, brzo nakon “prelivanja” krize iz SAD u Evropu, ne samo našle u bedi (sa prepolovljenim nacionalnim dohotkom), nego su se i međusobno zavadile.
Danas, bar, premijer Srbije Aleksandar Vučić, vešto vodi politiku međususedskog pomirenja na Balkanu, a na tom putu gotovo da nema suvislu i oštru opoziciju. Kada je čuveni francuski ministar spoljnih poslova Aristid Brijan zagovarao stvaranje evropske unije i blažu politiku prema Nemačkoj, da bi se u njoj sprečio dolazak na vlast Hitlerovih nacista, njemu je bilo znatno teže, jer je protiv njega bio i čuveni Žorž Klemanso. Naime, već ostareli Klemanso je, pred smrt, u 88. godini, tada ex ambasadoru Francuske u Rimu, Kamilu Bareru, nemoćnim glasom rekao: “Kada Brijana povedu na streljanje, vi prisustvujte u moje ime”.
Pogledaj vesti o: Moskva
