Izvor: Politika, 08.Feb.2010, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cveće za crvenoarmejca
Na groblju sela Leušići počiva seržant Paramenkov iz Kaluge (Rusija), umro posle ranjavanja u bici pod Ovčarom
Gornji Milanovac – Slavko Paramenkov nije zaboravljen iako leži na obodu groblja suvoborskog sela Leušići, bar dve hiljade kilometara daleko od rodne Kaluge, grada jugozapadno od Moskve. Cveća uvek ima u vazi, a za blagdane, kao u prošlu subotu, nađe se neko od meštana kraj njegovog večnog počivališta sa upaljenom svećom.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
– Imao sam, tada, 11 godina i gledao sahranu crvenoarmejca. Bilo je prisutno dvadesetak ljudi, sahranili su ga bez sanduka, bez sveštenika i opela – priča nam Predrag Milosavljević.
Ostalo čitamo sa mermerne ploče koju je lokalno udruženje boraca postavilo 1974. godine: „Paramenkov Slavko, seržant VI gardijske divizije Crvene armije, rođen 1919. godine, Kaluga, poginuo u borbi protiv Nemaca, 14. 10. 1944. g. Slava mu!". Nad tekstom je urezana petokraka zvezda.
Osamdesetogodišnji Radoš Lukić se svega seća „kao da je juče bilo”.
– U prvoj polovini oktobra 1944. godine, žureći ka Beogradu, crvenoarmejci su vodili žestoku bitku sa Nemcima u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, odakle su, na livadu u središte našeg sela, stigle mnoge volujske i konjske zaprege sa ranjenicima. Seoske žene su brzo prispele sa pogačama, karlicama mleka i drugom hranom za ranjene Ruse. Posle dva-tri sata, borci Crvene armije su krenuli putem pored groblja ka Gornjem Milanovcu, vozeći i ranjenike. Dogodilo se da je jedan od njih izdahnuo baš kod groblja. Predali su ga seljacima da ga sahrane i nastavili dalje ne zadržavajući se. Solunac Uroš Erić je uspeo da zapiše osnovne podatke o umrlom borcu i oni su uklesani u mermernu ploču.
Radoš Lukić, međutim, sumnja da je starina Uroš tačno zapisao ime crvenoarmejca, nekako mu Slavko ne zvuči baš ruski. Moguće je da je neko drugo, slično ovome. Nije bilo pokušaja da se sazna koga sahranjeni ima od rodbine u Kalugi. Istina, jednom je Radoša posetio dopisnik „Pravde” iz Beograda, čuo priču o događaju, snimio Paramenkovu večnu kuću i – na tome se završilo.
Prošlo je 65 godina, a uvelo cveće u vazi uvek bude zamenjeno svežim; u praznike, kada se izlazi na groblje, uvek se nađe poneko da Rusu upali sveću i pomoli se Bogu za njegovu dušu, iako je na nadgrobnoj ploči petokraka. Najrevnosnija u tome je starica Stojka Tabaković, čija sestra Kruna, omladinka koja je stradala na radnoj akciji Šamac–Sarajevo, 1947. godine, počiva na dva koraka od crvenoarmejca.
B. Lomović
[objavljeno: 09/02/2010]
