Izvor: Politika, 05.Maj.2015, 22:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Boginja baleta dvadesetog veka
Svet je obišla tužna vest: umrla je Maja. Samo jedna ta reč kao da je sve rekla i onima koji je nikad nisu gledali. Znaju da nema više Maje Mihailovne Plisecke (1925, Moskva), jedne od boginja baleta 20. veka. To svoje kratko ime učinila je kolosalnim ne samo briljantnim interpretacijama klasičnog baletskog repertoara, po čemu je ruska scena nadaleko čuvena, već i zato što je napravila i veliki iskorak ka novim putevima igre.
Ona je stigla do praga nove slobode, u kojoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << će igrači osvajati svoja tela, savlađujući gravitacione sile i postavljene granice. Svojom umetnošću i individualnošću krenula je dalje u budućnost, iza poznatog horizonta igre… U istoriju odlazi sa svojom specifičnom estetskom svešću, postavljajući mnoga pitanja na koja će igrači dugo tražiti odgovore. Na nepreglednom okeanu koji se zove igra, po kome će se još i široko i duboko istraživati, plovi ova diva najlepših labudovskihruku, nezaboravna Odeta i Odilija iz najslavnijeg baleta Čajkovskog, Kitri iz „Don Kihota”, Rajmonda, devojka iz Bežarovog „Bolera” i „Umirućeg labuda” Sen-Sansa… Njen suprug, takođe istaknuti umetnik, kompozitor Rodion Ščedrin, dao je i svoj muzički prilog ovoj blistavoj baletskoj karijeri, kreirajući za svoju muzu i „Anu Karenjinu”, po Tolstojevom romanu, i „Karmen svitu”, po Bizeovoj operi.
Sintezom samog izvođačkog čina, virtuoznošću, stilskom posebnošću, prirodnim tokom pokreta, Plisecka je učinila drugačijim tradicionalne, već ustaljene koreografije klasičnih baleta u kojima je igrala glavne uloge. Udahnula je životnost klasičnom pokretu i smelo iskoračila iz tog lavirinta bajki ka realnom životu. Njen uticaj na ukus i osećajnost publike učinio je da se shvati da balet kao umetnost može iz pokreta da izvuče životni polet za akciju, hrabrost, umirujuću vedrinu, zanos, opojnost, očišćenje... Njeno razmišljanje išlo je dublje od pukog izvođačkog. Nemirnog duha, ona se usudila da napravi, u poznijim godinama svoje karijere, individualni izbor koreografa čija će dela igrati, a potom i da sama koreografiše. Napokon je sve bilo objedinjeno i gledali smo – istinsku umetnost igre.
Uporedo sa klasičnom baletskom karijerom, ona nije odolela i istraživanju savremenog pokreta. Za ovo je u njenom okruženju trebalo imati i hrabru glavu i srce. I uprkos problemima koje je njena porodica imala sa Staljinovim režimom, uspela je da se nametne ne samo kao najuspešnija ruska već i svetska balerina u veku koji je iza nas. Plisecka je o tome govorila: „Balet me je spasao progona i zato sam mu posvetila ceo svoj život. Plesaću dok sam živa, ako ne telom, ono u srcu.”
Nama, kojima je bila uzor i čije smo ime izgovarali sa velikim poštovanjem i ljubavlju, ostaje sećanje na sve što nam je značila tokom našeg odrastanja i uspomene na te trenutke mladosti obeležene i njenom neponovljivom harizmatičnom ličnošću. Kada se nakratko pojavila među nama đacima baletske škole „Lujo Davičo”, izgledalo nam je kao da tonemo u najlepši san – sa Majom u glavnoj ulozi. To se dogodilo i pred beogradskom publikom na sceni Narodnog pozorišta, gde je gostovao Balet Boljšog teatra.
Ostaće poistovećena sa labudom, tom divnom i čarobnom pticom belog i crnog perja, ploveći po stranicama istorije igre. Nikad zaboravljena jer će se njeno ime prenositi generacijama.
Imala sam sreću da je upoznam i da joj se divim. Na sceni je dugo prkosila godinama koje su se zaustavljale u njenoj igri. Dok je igrala, odigravala se čarolija života. Svaka njena reč bila je zakon i uzor, terala me na razmišljanje i istrajavanje.
Nakon njenog odlaska, ostaje umetničko delo koje će još dugo poručivati: sve se može. Možemo živeti u mašti, pričati telom, biti muzika… Tek tada se brišu sve granice i svi igrači sveta postaju jedno.
Ivanka Lukateli
Pogledaj vesti o: Moskva
.jpg)
