Izvor: Politika, 02.Apr.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerikanci primenjuju 24 programa sankcija
Ekonomska blokada treba da izmeni neželjenu politiku jedne zemlje, ali su sankcije prema Teheranu, Bagdadu ili Havani samo učvršćivali tamošnje vlade, dok bi ceh embarga prema Rusiji visoko platila i Evropska unija
Zbog pripajanja Krima Rusiji, u međunarodnoj zajednici se sve više govori o tome da će se Moskvi uvesti oštre ekonomske sankcije, spoljnopolitička mera koja ne samo da je u ovom slučaju teško zamisliva zbog bliske povezanosti evropske i ruske privrede >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << već i koja je u dosadašnjoj praksi sa drugim državama pokazivala uglavnom traljave rezultate.
Sankcije treba da izmene neželjenu politiku jedne zemlje. Zabranom uvoza i izvoza sa državom parijom vrši se pritisak na rukovodstvo da popusti ili se dovodi do nepodnošljivih životnih uslova zbog kojih će režim biti svrgnut. Međutim, ekonomska blokada često je imala sasvim suprotan efekat.
Građani Srbije i sami su osetili sankcije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1992. koje su uvedene zbog uloge Beograda u ratu u BiH. Zabrana trgovine i finansijskih poslova sa svetom trebalo je da slomi režim Slobodana Miloševića, dok je u stvarnosti Milošević ostao na vlasti do 2000, a cenu su platili pre svega građani suočeni sa hiperinflacijom i nestašicom osnovnih životnih potrepština.
Slično, ceh sankcija SB UN iz 1990. zbog napada na Kuvajt platili su Iračani, a ne Sadam Husein, koji je svrgnut tek posle američke invazije 2003.
Prema Povelji UN, Savet bezbednosti može da uvede sankcije državi koja krši međunarodno pravo, odnosno ugrožava mir, i da svojim članicama naloži da preduzmu mere koje „mogu da sadrže potpun ili delimičan prekid ekonomskih odnosa”.
SAD danas sprovode 24 programa potpunih ili delimičnih sankcija, a u najmanje delotvorne spadaju one protiv Havane. Američki embargo protiv Kube počeo je 1960. i, iako su sankcije ublažavane, pa je dozvoljen američki izvoz hrane i lekova na Kubu, on i danas traje. Međutim, Vašington nije uspeo da razmontira komunistički režim u svom dvorištu niti da ukloni sa vlasti Fidela Kastra, koji je posle više decenija na čelu države vlast predao drugom Kastru – bratu Raulu.
Izolacija treba da posrami državu, ali je ona često proizvodila suprotan efekat, kao u slučaju Kube, koja se ponosi što opstaje uprkos američkim „packama”. Slično, međunarodne sankcije Iranu posle islamske revolucije 1979. samo su pojačale ponos Iranaca koji nisu želeli da se uklope u zahteve i očekivanja Zapada. Ipak, smatra se da embargo koji je Teheranu nametnuo SB UN 2006. zbog obogaćivanja uranijuma počinje da daje rezultate. Kako je Iranu onemogućeno da u mnoge zemlje izvozi naftu, svoj glavni izvozni artikl, i da uvozi materijale potrebne za razvoj oružja i tehnologija, što umanjuje moć vlade, Teheran je počeo da gubi ogromne sume novca i suočava se sa nezadovoljstvom građana. Verovatno je i to dovelo do toga da na čelo države dođe umerenjak Hasan Rohani, koji je obećao da će vratiti zemlju u svetske tokove. Konačno, Teheran je sa Zapadom počeo pregovore o svom nuklearnom programu, pri čemu međunarodna zajednica želi da se uveri da će iranski nuklearni program služiti isključivo kao izvor energije, a ne za proizvodnju nuklearnog oružja.
Vašington je najglasniji u zahtevima da se Moskvi uvedu oštre ekonomske sankcije, što je kazna za Krim i pretnja za moguće pripajanje istočne Ukrajine, ali teško mu je da u tome pridobije evropske saveznike. Tadašnja Savezna Republika Jugoslavija imala je gotovo simboličnu trgovinsku razmenu sa SAD, a njena izolacija nije štetila ni ekonomskim interesima Evrope, pa je nju bilo lako „prevaspitavati” sankcijama. Međutim, Rusija je tesno povezana sa Evropom, pa bi kazne koje bi EU odredila Rusiji mogle da oslabe evropsku ekonomiju jer bi Rusija sigurno uzvratila istom merom. Uvoz EU iz Rusije 2012. bio je 294 milijarde dolara, a izvoz 170 milijardi dolara. Stari kontinent ostao bi u slučaju ruske odmazde bez energenata koje danas u najvećoj meri dobija od Rusije, a stručnjaci ističu da Zapad ne može u kratkom roku da pronađe drugi izvor nafte i gasa. Profit bi izgubile i stotine evropskih kompanija koje posluju u Rusiji.
Amerikanci su možda, kako je to primetio „Fajnenšel tajms”, zaljubljeni u sankcije, ali Evropljani brinu o praktičnim problemima koji bi za njih nastali ako bi ovaj put poslušali Vašington. Oligarsi koji ulažu novac u britanski „Siti” i kupuju nekretnine u luksuznim predgrađima Londona mogli bi novac da investiraju u ruske kompanije, a vile potraže u Dubaiju. Ako se to desi, ruski predsednik Vladimir Putin, koga Zapad krivi za situaciju sa Ukrajinom, samo bi učvrstio svoj uticaj na biznis, pa bi njegova moć bila veća, a ne manja, kao što se na Zapadu priželjkuje.
Da bi sankcije zaista bile uspešne, moraju se dosledno sprovoditi, što se, preovlađujući je stav među ekspertima, nije uvek dešavalo. Zbog toga su Južna Rodezija (sadašnji Zimbabve) ili Južna Afrika, uprkos embargu, istrajavale u rasnoj diskriminaciji, kao što uprkos izolaciji danas istrajava i veliki svetski parija – Severna Koreja. Konačno, oružje se dotura i predsedniku Bašaru el Asadu i pobunjenicima, zbog čega građanski rat u Siriji, započet 2011, još traje.
Sankcije koje su SAD i EU dosad uvele Rusiji slabe su i odnose se samo na 33 ruska zvaničnika kojima su zamrznuti imovina i bankovni računi i zabranjena putovanja. Većina analitičara smatra da evropske zemlje neće ići dalje od toga jer, kako je to primetio tiražni američki list „Ju-Es-Ej tudej”, da bi se povredila Rusija, i EU „mora da istrpi bol”.
Jelena Stevanović
objavljeno: 02.04.2014.
Pogledaj vesti o: Moskva
