Izvor: Politika, 19.Jan.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je najgora generacija Milana Beka
„Sve nas treba da je sramota i ja sebe tu ne izdvajam. Mi smo najgora generacija koja je ikad vodila Srbiju. Kada samo pomislim kakve su fantastične stvari uradile generacije pre nas, čemu su sve odolele i šta su uspele da naprave. I kad pomislim šta smo mi sve uradili. Kako smo sve upropastili i unazadili i kako dalje ne nalazimo rešenje… Tada zaključujem da smo mi najgora generacija”, rekao je biznismen Milan Beko u intervjuu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za „Nedeljnik”.
Greške nije kod nas priznao samo Beko. Uradili su to Ivica Dačić (SPS je radio loše devedesetih godina) i Aleksandar Vučić (nismo videli da je srušen Berlinski zid). Da li su naši političari nešto naučili iz svojih grešaka? Za premijera i prvog potpredsednika Vlade moglo bi se reći da jesu, jer su promenili neke svoje ključne političke stavove.
Jer, kako kažu naši sagovornici, priznanje i pokajanje nije dovoljno. Šta ćemo s njim?
Milan Nikolić, sociolog, kaže da ga je ova izjava prilično iznenadila. „Elita bi trebalo da napravi analizu, a pored opipljivih činjenica iz izjave se vidi da je autor zapao u depresiju. Slažem se s njegovom konstatacijom, a stanje je još gore s političarima i intelektualcima. Najveći zločinci su ekonomska i politička elita. Deo ekonomske elite posvećen neoliberalizmu, čime je izvršen strašan zločin, veći od onih koje su izvršili komunisti i nacionalisti. Neoliberali su deindustrijalizovali zemlju, a ovde nema kritičkih pogleda niti ozbiljne ideje koja je izvan neoliberalizma. Niti se zna zašto je nastala kriza. Srbiji je potrebna reindustrijalizacija – ali svi ćute. Nemačka je sačuvala industriju, dok smo je mi uništavali i rasparčavali.”
„Vučić i Dačić su pokazali najveću sposobnost za promene. Vučiću svaka čast, da li se pere ili ne pere, radi dobru stvar. Zašto demokrate to nisu uradile? Bitan je rezultat a polako se neke stvari razrešavaju. Kako će biti na kraju, videćemo, jer su i oni doveli neoliberalne ekonomiste, a to danas ne funkcioniše. Pa ako nema hleba, dajte narodu pravde, i to je dobro”, kaže Nikolić.
Branko Radun: Priznanja ovog tipa vidim kao opšte mesto, kao retoriku koja ne obavezuje
Branko Radun, politički analitičar, kaže da izjave ovog tipa vidi kao opšte mesto. „To vidim kao retoriku koja ne obavezuje. Zvuči uopšteno. Tu su svi, a svi nisu odgovorni, neko je dobro radio. Tajkuni su najviše dobili od ove države, a najmanje su joj dali. Neki raniji tajkuni ostavili su zadužbine, a iza ovih će ostati pumpe i tržni centri.”
Radun kaže da svi uče na greškama ali da on ne vidi neki veliki napredak kod političara koji su grešili i to uvideli. „Priznavanje grešaka ne vredi ako se ništa ne menja. Šta su greške? Korupcija? To nije greška, to je namerno urađeno. Korupcija se institucionalizovala i postala jača od drugih institucija. Naša elita je najmanje spremna da se žrtvuje, lenji su i neobrazovani. Kada se naša elita poredi s drugima, vidi se da su te druge više želele da pomognu svojoj zemlji. U anglosaksonskim zemljama više se trude, ima više ozbiljnosti i patriotizma. Ovde se to izgubilo propašću socijalizma i sada vlada zakon džungle. Naša elita ne samo da nije naučena da tako radi već je to stvar morala i etike. Ljudi se samo brinu o sebi a ne o nekoj široj zajednici. Ovo je više kao bolesno društvo, a ne kao par grešaka koje treba priznati. Samo, sada je teško napraviti zaokret.”
Vladimir Vuletić: Samo sa priznanjem ništa se ne može učiniti, a ne vidim nikakav predlog kako dalje
Vladimir Vuletić, sociolog, kaže da je generacija kojoj pripada Beko i koja je vodila zemlju u tranzicionom periodu imala težak zadatak. „Ljudi nisu mnogo mislili i nisu se snašli, više je bilo brige o parcijalnim interesima. Na ličnom nivou Beko i neki drugi su veoma uspešni, dobro su ispratili taj period. Ali, šteta je napravljena i sada je značajno šta planiraju oni koji imaju moć. Da se povuku ili da urade nešto drugo. Da li je to izraz kajanja ili planiraju da urade nešto drugo. Ako traže oproštaj, ovaj narod će im verovatno oprostiti.”
Vuletić kaže da okolnosti jesu teške, mada je početna pozicija bolja nego što je bila 1989. godine, pred raspad zemlje. On se pita i kakva je energija potrebna da se naprave bolji koraci nego što su napravljeni. „Nisu samo devedesete bile loše, bilo je loše i kasnije. Trinaest godina smo čekali datum za početak pregovora sa EU. Još nismo dostigli ni ekonomski nivo iz 1989. godine. A ne vidim nikakav predlog kako dalje. Samo sa priznanjem ništa se ne može učiniti.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 19.01.2014.
.jpg)
