Izvor: TvojPortal.com, 03.Apr.2011, 10:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Doveli su nas do reda za buđav hleb

 
(dnevnik.rs) Ćutanje Vlade Srbije na sve izveštaje Saveta za borbu protiv korupcije i, s druge strane, promptno reagovanje na zahtev srpskog biznismena Milana Beka da ga kabinet Mirka Cvetkovića zaštiti od “napada” članova ovog antikorupcijskog tela, predstavlja vređanje zdravog razuma građana Srbije. Jer, dobro znaju ti građani, ma šta ko o njima iz vlasti mislio, ko je čovek čija se “građanska i ljudska >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << prava” navodno ugrožavaju, a ko su oni koji ga prozivaju, kaže u razgovoru za naš list profesorka dr Srbijanka Turajlić, dobitnica nagrade „Osvajanje slobode” i nekadašnja pomoćnica ministra prosvete.

 

– Ne samo da takav potez vređa zdrav razum građana Srbije već zapravo krši naša ljudska i građanska prava jer se radi o našem novcu koji je, možda, prešao u nečije druge ruke. Savet za borbu protiv korupcije je 2001. godine osnovan iz istinske namere da ukazuje na korupciju i pomaže Vladi da se sa njom uhvati u koštac. To je, bez sumnje, bila čestita namera Zorana Đinđića koji ga je i osnovao. Ali od 2003, odnosno nakon njegovog ubistva, niko i ne obraća pažnju šta Savet radi i kakve izveštaje pravi. Niti ih čitaju oni kojima su namenjeni, niti se ide tragom njegovih nalaza – kaže dr Turajlić.
 
Zašto?
– Zato što su se sve vlasti posle Điđnića jednostavno potrudile da sve pretvore u farsu, jer sve afere koje su otvorene a nikad zatvorene, zapravo služile za politički obračun nekoga s nekim. I ne vidim da i sada postoji ozbiljna želja da se nešto uradi. Potpuno je, recimo, nestvarno da, tek nakon što Vlada Srbije dobije pismo Milana Beka, ona zatraži od Saveta da joj kaže o čemu se radi, jer taj isti Savet već nekoliko godina šalje izveštaje u kojem je glavni „igrač” upravo dotični biznismen. To govori o neodgovornosti, neozbiljnosti, o političkom pritisku koji očigledno ovaj čovek može da vrši na vlast, a da pri tome svi misle da su građani Srbije beslovesno ograničena masa koja to niti vidi niti čuje. Ne razumem Vladu u zemlji koja je do guše uvaljena u korupciju, koja će imati izbore ove ili sledeće godine, a koja ne razume da tim svojim ponašanjem umanjuje šanse da ponovo dobije izbore
Delegacija EU u Srbiji upravo je objavila nagradni konkurs za izbor najboljeg rada na temu “Kako prepoznajem Evropu u Srbiji”. Možemo li u bilo čemu prepoznati danas Evropu u Srbiji?
– Ovakav konkurs je unapred osuđen na propast jer svako ko tvrdi da prepoznaje u bilo čemu Evropu u Srbiji prosto mora da ima neobično bujnu maštu. Priznajem da ne vidim šta se to od vrednosti pristojno uređenog društva ovde može prepoznati. Nemački ambasador je pre nekoliko dana rekao da i kod njih ima korupcije i dodao da se onda svi bune protiv toga i žale na to. Tu je ta razlika između nas i njih. Nisu druga društva savrešena, ali kada se dogoditi nešto loše, tamo se reaguje. Mi smo društvo u kojem nema granica i kod nas se ne može ispasti iz ničega jer je svako ponašanje normalno. I to je naša tragedija. Svaka korupcija je normalna, svaka pljačka je normalna, svaka laž je normalna stvar – i ovde ništa više nije nenormalno i to jeste najveća beda ove države.
Otkud sve više evroskeptika u godini kada nam se obećava da smo blizu evropske porodice?
– Naši političari uspeli su građanima da zgade evropske vrednosti, predstavljajući sve svoje promašaje, laži i kikseve kao nešto što se od nas traži zarad ulaska u evropsku porodicu. Ovde se sve pravda zahtevima iz EU, počev od reforme pravosuđa do borbe protiv korupcije. A pošto svi dobro vidimo i kako je pravosuđe “uređeno” i kako se borimo protiv korupcije, logično je da građani kažu da im takva Evropa – jer ona je, navodno, baš tako htela – i ne treba. I zato je sve više evroskeptika. Pa ko će biti za EU kada se predstavlja da nas je insistiranje na evropskom sistemu vrednosti, a ne nesposobnost naše vlasti, odvelo u red za buđav hleb.
Ovih dana vlada prava otimačina za tim “buđavim hlebom”, odnosno jučerašnjim, koji se u mnogim gradovima Srbije prodaje po znatno nižim cenama. Može li Vlada Srbije, kad već to nije uradila u protekle tri godine, dovesti do toga da barem svi imamo parče svežeg hleba?
– Plašim se da ne može. I što je najgore od svega, ne vidim ni da je Vladi stalo do toga da li ljudi jedu svež ili buđav hleb. Njih samo zanima kako će da uzmu pare i ništa drugo. Oni donose odluke o novim porezima a ljudi ne mogu da plate ni one stare. Koga to zanima? Porasla je cena hleba, pa ko ima neka kupi svež, a ko nema, neka čeka u redu za buđav ili neka ga mesi kao što je radio devedesetih. Za našu vladu je, izgleda, veliko dostignuće to da ljudi mogu da kupe bajat hleb. Zato celokupno stanje Srbije danas liči ne samo na buđav hleb, već i gore od toga.
Devedesetih godina bila je popularna rečenica “ko izađe poslednji, neka ugasi svetlo”. Kako to da smo dozvolili da ona preživi dve decenije i da opet bude “hit” u Srbiji?
– Prosto zato što onima koji su na vlasti uopšte nije važno da li će Srbiji goreti svetlo ili ne, već koliko će oni lično uspeti da steknu dok su na položaju. Ne vidim ni jednu ličnost, ni u vlasti ni u opoziciji, koju Srbija zanima – pri tom ne mislim na zemlju već na građane koji ovde žive. Jednostavno, ne vidim da bilo koga zanima hoćemo li i kako ćemo preživeti. Vidim da njih jedino zanima kako će oni što bolje da žive. I ne slažem se da “svako ima vlast kakvu zaslužuje”, jer građani Srbije zaista to ne zaslužuju s obzirom na to da oni već godinama biraju ne ono što bi hteli, već ono što im se nudi. A ponuda je, nažalost, u Srbiji jako tanka.
Ovi koji su na vlasti, a pre svega Demokratska stranka, s ovakvim ponašanjem ne mogu dobiti izbore. Ali, s druge strane, dolazak Tomislava Nikolića i njegove stranke na vlast bio bi još gori. Dakle, bira se manje zlo. Naša tragedija jesto to što nemamo pravi izbor jer nemamo ni pravu ponudu. Oni čak računaju na to da ćemo ih ponovo izabrati, ne zato što su dobri, već zato što su manje zlo. To jeste strašno, ali to smo mi. U ovakvoj situaciji u politici mi nemamo druge ljude zato što je žuto polje postalo tolika kaljuga da ljudi od integriteta nemaju snage da u nju uđu. Srbija sasvim sigurno ima ljudi od integriteta, ali oni beže od ovakve politike glavom bez obzira. Oni koji imaju znanje, stručnost, političku potkovanost, shvatili su da u ovoj kaljuzi nemaju šta da traže. Svakako da to nije dobro za ovu državu, ali to naša stvarnost.
Ne očekijete da se pojavi neka alternativa?
– Nas sada iz ove situacije može da izvadi samo konačno buđenje onih koji vole kada ih svi označavaju kao intelektualnu elitu, a koji se ni na koji način ne ponašaju tako da opravdaju taj naziv. I koji dozvoljavaju da se unutar njihovih profesija dešavaju strašne stvari. Ali, pošto imaju svoju sopstvenu nišu u kojoj mogu da udobno žive, oni se ne oglašavaju. Ćute zato i kada su u pitanju „indeks afere”, ne shvatajući da to blati sve profesore a ne samo one koji su uhvaćeni s prstima u tegli. Ćute i kada im predsednika i ministra zdravlja operišu strani lekari, a naše gledaju kao poslednje nesposobnjakoviće, dok je čak i druga Tita lečio konzilijum sastavljen od domaćih lekara. Ćute kada raznorazne građevinske i druge mafije odlučuju o tome šta je dobro a šta ne u građevinarstvu. A sve dok ćutimo, ljudi će odlaziti i plašim se na da kraju neće biti nikoga ko će ugasiti svetlo.
Da li je to ćutanje dovelo do toga da je danas “pošten čovek” – a videli smo da je to bio glavni argument kada je za ministra zdravlja predlagan Zoran Stanković – na političkoj sceni Srbije prava retkost?
– Da, umesto da se poštenje podrazumeva, ono je kod nas raritet. I to jeste nešto što je strašno. Objašnjenje da se neko bira na političku funkciju samo zato što je pošten, zapravo je sramotno za bilo koju vladu. Kod nas je postalo retkost ono što se podrazumeva. To, takođe, vređa i zdrav razum građana jer oni još uvek, bez obzira kako su preživeli ove godine, znaju da bi poštenje moralo biti nešto što je uobičajeno i normalno, a ne retka „zverka” koju treba isticati i prikazivati.
Ljubinka Malešević
Deca su briga države a ne profesora
Dva meseca su štrajkovale škole u Srbiji jer resorni ministar i sindikati nisu uspevali da se dogovore. Gde su za to vreme učenici?
– Učenici su briga države a ne profesora. Profesorima deca jesu bitna, ali im je isto tako jasno da gladni, bosi i goli ne mogu tu istu decu učiti. Zato me iritira isticanje da profesori ne misle na decu a da pri tome niko ne kaže da Vlada, zapravo, ne misli na njih. Drugim rečima, zašto bi profesori bili dužni da na očigled svih nas rade poniženi do kraja, a za to vreme se kapom i šakom rasipaju pare za sve i svašta. Od njih se traži da ćute jer su, navodno, obavezni da našu decu uče i to moraju da čine bez obzira na platu. Ne može to tako. Profesori su samo odlučili da brane svoju profesiju, ali ujedno i pokažu odgovornost prema učenicima, jer ovakvo kakvo je, obrazovanje naprosto ne može da opstane. Oni su i ovim štrajkom na to ukazali. A to jeste briga za decu. 

Nastavak na TvojPortal.com...