Izvor: Politika, 02.Okt.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtve i dželati represivnog društva
Hipnotički jake scene u predstavi „Istina i pomirenje“ u Rojal kortu. „Doktor Faust“ u Gloubu po uzoru na elizabetansko doba
Specijalno za Politiku
London – Odabrati koje predstave gledati u londonskim pozorištima, ako se samo nekoliko dana boravi u ovom gradu, zaista može predstavljati pravu noćnu moru, naročito ako ste pasionirani pozorišni gledalac ili, još gore, pozorišni kritičar. Od repertoara koje nudi preko 120 registrovanih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pozorišta lako vam se može zavrteti u glavi, ako ne i izazvati Stendalov sindrom. Agencije koje na centralnom Lester skveru prodaju ulaznice po smanjenim cenama privlače najbrojniju publiku, uglavnom turiste, nudeći mjuzikle i komedije koji se igraju na Vest Endu, na scenama „Viktorija palas“, „Djuk ov Jork“, „Lirik“, „Gilgud“...
Najtraženiji su mjuzikli „Mama mia, „Triler“, „Bekbit“ i „We will rock you“, inspirisani muzikom ABBA, Majkla Džeksona, Bitlsa i grupe Kvin, zatim predstave nastale prema popularnim filmovima „Prisila,kraljica pustinje“, „Duh“, „39 stepenica“, „Vozeći gospođicu Dejzi“, „Bili Eliot“, političko satirička komedija „Da, predsedniče“ itd. Ova pozorišta smo odlučno zaobišli i napravili izbor da prvo posetimo „Rojal kort“ i „Gloub“ (mada se repertoar „Glouba“ ne razlikuje mnogo od scena na Vest Endu u estetskom smislu).
„Rojal kort” koji se nalazi na trgu Sloun u ekskluzivnijem kvartu Čelzi sigurno je najznačajnija britanska scena za produkciju savremenog dramskog pisanja. Ovaj teatar je pedesetih godina prošlog veka promovisao rad „mladih gnevnih pisaca“ Džona Ozborna, Edvarda Bonda, Arnolda Veskera, Harolda Pintera i drugih, a devedesetih pisce „krvi i sperme“ Saru Kejn, Marka Rejvenhila, Dejvida Herouera, Martina Mekdonu. U „Rojal kortu” se trenutno igraju dve predstave, „Istina i pomirenje” i „Verska mašina“ Aleksi Kej Kembel (ovo pozorište ima dve scene). „Istina i pomirenje” je nastala prema tekstu i u režiji Debi Taker Grin čije pisanje teatrolog Aleks Sirs smešta u okvire tradicije „krvi i sperme”, nasleđaprljavog realizma iz devedesetih godina. Kroz pet paralelno iscrtanih priča, Taker Grin se bavi nasiljem u ekstremnim društvenim okolnostima.
Fragmenti koji se na sceni paralelno nižu dešavaju se u Južnoj Africi 1998. godine, Ruandi 2005, Bosni 1996, Zimbabveu 2007.i Severnoj Irskoj 1999. godine. Ono što je posebno zanimljivo za ovaj tekst i predstavu je njihova forma, nelinearna i nekonzistentna. Ne može se razaznati precizan sled događaja u pojedinačnim pričama, zbog čega komad pomalo podseća na kasni, opskurniji rad Sare Kejn.
Namera autorke je da prikaže snažna emotivna stanja likova koji su žrtve i dželati u represivnim društvenim događanjima, bacajući na scenu reči i slike koje imaju izraženu poetsku snagu. Zahvaljujući izvanredno uverljivoj, potresnoj igri dvadeset dva glumca, kao i blizini sedamdesetak gledalaca koji su poređani u krug i smešteni samo nekoliko metara od izvođača, ovi fragmenti hipnotički jakih scena izazvali su tenzičan muk u sali. Gustina tišine i naboj razmene energije između izvođača i gledalaca gotovo da su postali materijalni.
Iz predstave „Doktor Faust” (Foto: Kreg Sagden)
Na sceni Šekspirovog pozorišta „Gloub” koje se danas nalazi na istom mestu na kome se nalazilo u elizabetanskom vremenu, na drugoj obali Temze, preko puta katedrale Svetog Pavla, a između mostova Sautvork i Blekfrajars, igra se „Doktor Faust” Kristofera Marloua, u režiji Metjua Danstera. Ono što je specifično za ovu produkciju je to što je ona prva koja je postavljena na sceni istorijski verodostojno rekonstruisanog objekta „Gloub“.
U parteru objekta izgrađenog u obliku slova „O“, publika stoji pod otvorenim nebom, pri čemu treba napomenuti da je najveći broj gledalaca na ovoj predstavi imao karte za stajanje, a imajući u vidu da Dansterov „Doktor Faust” traje tri sata, biti gledalac sa najjeftinijim kartama je fizički prilično zahtevan zadatak (ove fizičke napore su neki gledaoci razrešili izborom da tokom predstave piju pivo ili vino, što odgovara ponašanju publike elizabetanskog vremena, prema opisima istoričara).
Parter za stajanje je okružen galerijama gde publika sedi i gde je postavljeno po pet redova drvenih klupa, a iznad se nalazejoš tri sprata odvojenih loža – sva mesta su, naravno, bila popunjena. Na prvom spratu scenskog zdanja su smešteni muzičari, celokupna muzika u predstavi se izvodi uživo, scenografije nema, ali se često koriste maske koje označavaju prisustvo raznoraznih životinja i natprirodnih bića koji ilustruju Faustove neutoljive žeđi za znanjem i otkrivanjem novih svetova.
Iz prethodnog opisa namere producenata i autora predstave da autentično rekonstruišu elizabetansko doba, proizilazi i estetski nivo predstave. Ona je, naravno, lišena bilo kakvog savremenijeg, maštovitijeg rediteljskog čitanja Marlouovog teksta, pa se u tom smislu ne vredi baviti procenom njenih umetničkih dometa. Ali, ono što je ovde zamišljeno, u potpunosti je ostvareno – uspešno je oživljeno elizabetansko doba što je publika pozdravila dugim i intenzivnim aplauzom.
Ana Tasić
objavljeno: 03.10.2011.
