Izvor: Politika, 18.Nov.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Znanje nije roba?
Ono što će svi dobiti na izlazu, diploma, vredeće posle nekog vremena tačno onoliko manje koliko će sada uštedeti
Ovih dana se među zahtevima pristalica blokade Filozofskog fakulteta u Beogradu pominje kao dugoročni poželjni cilj – pravo na besplatno (visoko) obrazovanje. Studentske pobune u Beogradu, Zagrebu, Londonu imaju slične zahteve i traže da obrazovanje ne bude tretirano kao svaka druga usluga. Ovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravo se zasniva na postulatu koji prenosi parola „znanje nije roba”. Kao argument za opravdanost ovog zahteva navodi se Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (stupio na snagu 1976).
Tada je postojala politička podrška „pravu na obrazovanje”, ali samo je osnovno obrazovanje stavljeno u kategoriju „opšte, obavezno i besplatno”. Danas se ideja o besplatnom studiranju izmestila u područje radikalnih ideologija neobakunjinizma i neomarksizma. Nema političke stranke duž političkog spektra koja se zalaže za pravo na besplatno visoko obrazovanje bez dva kriterijuma: meritokratski (glavni kriterijum) i socijalni (pomoćni kriterijum).
Studentska pobuna u Beogradu nije dobila veliku podršku javnosti. Zašto je velikom broju ljudi teško da prihvate ovu naizgled plemenitu nameru? Obrazovanje neko mora da proizvede, bilo dodatnim sredstvima iz budžeta bilo dobrovoljnom razmenom. Ova druga opcija se pojavila kao eksperiment na tzv. Free University of Liverpool. Ipak, predavači liverpulske komune znanja još uvek su povezani sa zvaničnom institucijom i verovatno će se vratiti starom sistemu ako ne bude dovoljno (finansijske) podrške za ovakav rad.
Izgleda da pristalice studentske blokade u Beogradu uglavnom misle na prvo rešenje, da visoko obrazovanje ostane deo regularnog sistema, ali da bude javno dobro. To znači da treba izdvojiti veća sredstva budžeta koja će nadomestiti sadašnje školarine. Ova ideja ne može dobiti preveliku podršku poreskih obveznika jer previđa činjenicu da glavna svrha formalnog visokog obrazovanja nije znanje već sertifikacija. Obrazovanje je oduvek bilo faktor socijalno-ekonomskog pozicioniranja. Sertifikat ma kog profila visokog obrazovanja donosi mnogo više očekivanih prednosti u odnosu na diplome nižeg nivoa.
Tako je bilo i u socijalističkoj eri. U proseku, uvek je bilo bolje imati fakultet nego nemati: lakše je zaposliti se (ne nužno „u struci”), dugoročno se ostvaruju veći prihodi, a i kvalitet života je bolji. Ako je tako, postavlja se pitanje pravednosti: zašto bi neko odlučio da svoj aktuelni udeo u budžetu usmeri za nečiji bolji životni standard? Opet, neko bi odgovorio: „Upravo treba učiniti obrazovanje besplatnim da bi možda neko odlučio da studira ako nema novca”.
Pre nekoliko decenija se verovalo u to da će „demokratizacijom” visokog školstva biti postignuto smanjenje socioekonomskih nejednakosti. Međutim, ekonomija i tržište rada imaju različitu dinamiku, i nije moguće da apsorbuju neograničenu količinu „sertifikata”. Postajalo je jasno da možda svako znanje nije roba, ali profesionalizovano prenošenje znanja (obrazovanje) jeste.
Obrazovni proizvod ima neobičnu „dvojnu” prirodu, da se njegova vrednost menja dva puta: jednom kada je „isporučeno” studentu i drugi put kada ga student „transferiše”. Sve evropske vlade su se stoga okrenule postavljanju kriterijuma koji će omogućiti da tržište a ne upisne kvote rešavaju stanje na obrazovnom tržištu. Države Evrope postepeno uvode školarine, sa raznim kombinacijama upisnih kriterijuma.
Ako besplatno studiranje nije izgledno, da li su onda realni kratkoročni zahtevi studenata, kao što su 48 bodova kao granica za besplatno studiranje, ukidanje rangiranja, školarina od tri plate? Ovi zahtevi znače postepeno labavljenje kriterijuma uspeha, uz istovremeno smanjenje prihoda za univerzitet (pošto nema podrške za veća izdvajanja iz javne potrošnje).
To možda deluje kratkoročno povoljno, ali dovelo bi do nenameravanih posledica za same tražioce: dobiće manje željenog znanja jer će na fakultetima ostati nastavnici koji su spremni da rade za tri puta manje plate; mnogi studenti će izgubiti godine na studijama umesto u nekoj drugoj aktivnosti, jer neće biti visokih kriterijuma uspešnosti; konačno, ono što će svi dobiti na izlazu, diploma, vredeće posle nekog vremena tačno onoliko manje koliko će sada uštedeti.
Institut društvenih nauka, Beograd
Suzana Ignjatović
objavljeno: 18.11.2011.
