Izvor: Politika, 28.Jan.2011, 01:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Značaj javnog pristanka
Britansko carstvo je u Indiji zavisilo od lokalne kolaboracije, a tako je i sa današnjim imperijama
Nil Ferguson (Niall Ferguson) u svojoj knjizi „Kolos: Uspon i pad američke imperije” objašnjava kako je bilo moguće da britanska imperija vlada nad 400 miliona građana Indije. Jednostavno, on kaže da je britansko carstvo zavisilo od lokalne kolaboracije i da bez saradnje i pristanka lokalnih administratora i građana da sprovode odluke u korist >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Londona nikada ne bi bilo moguće da Britanija osvoji Indiju i da je drži kao svoju koloniju. Još jedan Britanac, Pedi Ešdaun, koji je služio kao predstavnik jedne slične imperije u Bosni i Hercegovini, potvrđuje sve ovo u svojoj knjizi Mačevi i plugovi gde piše da njegova tzv. bonska ovlašćenja nikada ne bi uspela da nije bilo „konačnog prihvatanja” njegovih naredbi od strane onih koji su bili subjekat tih naredbi. On dodaje da bi bez „javnog pristanka” političara i građana BiH njegova ovlašćenja u suštini bila beznačajna i nemoguća da se koriste.
Ferguson i Ešdaun to opisuju zbog toga što obojica priželjkuju da ceo svet prihvati potrebu da američka imperija funkcioniše i da Amerika zajedno sa svojim saveznicima, pogotovo s Velikom Britanijom, određuje i održava red u današnjem svetu. U suštini i jedan i drugi priznaju da je bez saglasnosti malih zemalja i njihovih političara i vlasti nemoguće graditi bilo kakvu imperiju, pogotovo zbog toga što ne postoji politička volja u zapadnim zemljama za korišćenje vojne sile u svrhu stvaranja i održavanja takve imperije; a još važnije, ne postoji mogućnost da javnost u Americi i u EU podrži izgradnju imperija za koje bi bilo potrebno puno finansijskih sredstava i ljudskih žrtava. Nisu ova dvojica jedini koji žale zbog toga što je nemoguće izgraditi i održati zapadnu hegemoniju pod sadašnjim okolnostima. Nekad mi se čini da i neki lokalni političari na Balkanu i iz drugih delova sveta takođe nekako perverzno žale za istom zapadnom hegemonijom. Možda to žele zato što nisu sposobni da se sami izbore sa problemima ili zbog toga što žele vlast bez odgovornosti.
Iako američka moć sve više bledi, na Balkanu i dalje postoje političke elite kojima odgovara da prikazuju Ameriku, i, uz Ameriku, EU, kao svemoćne, a sopstvene zemlje kao bespomoćne i jadne. Oni svojim javnostima predstavljaju svaki ultimatum i naredbu sa Zapada kao svršen čin, gde ne postoji nikakva alternativa, osim da se ispunjavaju sve želje Vašingtona. Neki su toliko dobro sebe izvežbali da više ne čekaju naredbe iz Brisela i Vašingtona nego sami procenjuju kakve su njihove želje, a onda žure da im sve završe što pre.
Jasno je da ovakav odnos lokalnih političkih elita odgovara Americi i nekim zemljama EU. Na njihovu žalost, ipak postoje neki političari na Balkanu koji odbijaju da igraju ulogu dobrih i servilnih „partnera”. Zato trenutna situacija u BiH stvara nervozu i frustraciju u kancelariji visokog predstavnika, gde Valentin Incko stidljivo koristi tzv. bonska ovlašćenja s nadom da će neko čudo da se desi i da će se predsednik Milorad Dodik i vlast u RS iznenada vratiti u prošlost. I gde će ponovo da prihvate da oni sami služe kao najlojalniji činovnici i službenici njegove kancelarije i međunarodne zajednice.
Ne samo da su šanse da se ovo desi skoro ravne nuli, nego su i drugi u BiH konačno shvatili da moć visokog predstavnika zavisi skoro u potpunosti od njihove volje da prihvate tu moć. Tako da u poslednje vreme i hrvatski političari u BiH takođe shvataju da ako postoji nada da isprave neravnopravni položaj Hrvata u BiH – jednostavno moraju da se suprotstave sili visokog predstavnika i, preko njega, njegovih sponzora u Vašingtonu i Briselu. Sad kada Srbi i Hrvati u BiH odbijaju da žrtvuju svoje interese i aspiracije u korist imperijalističkih interesa visokog predstavnika, Vašington i Brisel drže probleme BiH na distanci i sa sve većim entuzijazmom bave se pitanjem Kosova, gde i dalje političke elite Prištine i Beograda rado prihvataju da igraju ulogu vernih „partnera” zapadnim carevima kojima su samo oni ostali kao smokvin list da kriju njihov stid i nemoć, a i golu istinu da ipak postoji alternativa njihovoj sili.
Obrad Kesić
objavljeno: 28.01.2011.
