Izvor: Sportske.net, 26.Nov.2020, 14:21
Zbog čega su Englezi, zapravo, mrzeli Maradonu?
Nema to toliko veze sa rukom, to je samo povod, njima je bio potreban neko za poster...
Dešavalo se, i to ne baš tako retko, kako će tvrditi Ozi Ardiljes, verovatno najvoljeniji Argentinac u severnom Londonu.
Naime, Južnoamerikanci su vređani i prebijani u Engleskoj za razliku od lisica, sezona lova je bila stalno otvorena. Legendaran je slučaj kada je nastradao konobar koji je imao sličnu frizuru kao Dijego. Nekim pijanim gostima se učinilo da je u pitanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportske.net << sam Maradona. Nema veze ni što je bio Čileanac ili tako nešto, nećemo sad da tražimo dlaku u jajetu. Jedva su ga spasili...
Englezi su iskreno mrzeli Dijega Maradonu i nije samo fudbal u pitanju, počast koju mu danas odaju, uvek sadrži ono sramno, "ali", kao da će mu to osporiti veličinu.
Naivni veruju da je u pitanju jedino gol rukom za koji se nikada nije izvinio i dodatno ih nervirao izjavama da je sjajno zavući im u ruku u novčanik. Da istu onu kojom je dao gol Šiltonu, liku koji ga danas olajava po novinama.
Kaže da se nije izvinio, kao da Bog zbilja treba nekome da se pravda....
Maradona je odgovarao stereotipu lošeg momka. Takve je Megina Engleska markirala kao spoljnu pretnju, idealnu portretizaciju nečega što će, pre ili kasnije nagristi društvo "Tačerizma". Manje se govori o britanskom nacionalizmu, spolja i unutra, nego o neoliberalnom konceptu te doktrine. Posle rata za Foklande (ili Malvine, ako hoćete), upravo je taj odijum prema Argentincima bio izražen kroz Maradonu.
Ne, nisu mu oduzimali klasu, niko nije toliko glup, ni lud, ali su insistirali da je gol rukom važniji od onoga što je usledilo posle i što oni sa skupljim ulaznicama pamte kao najbolji gol u istoriji igre.
On to jeste i bio, trenutak kada maleni čovek sa Božjim darom kao kegle ruši prepotentne i neuke. Ta simbolika zauvek će ostati Maradonin legat svetu. Ostavio nam je gol kao svetilište, onde gde brutalna sila ustukne pred pojedincem.
Dosta ljudi i ne zna da je slično izveo šest godina ranije na "Vembliju", tada su za njim u prašini ostali Keni Sansom, Rej Vilkins i Fil Tompson, samo nije savladao rahmetli Reja Vilkinsa. U izveštajima iz tog meča navodi se muk fudbalskog hrama, kao da su ustuknuli pred zabranjenim divljenjem prema nekome ko ne nosi njihov dres.
Rat je sve promenio, u stvari to utišavanje glasnog loženja nemoćne hunte, za parče kopna usred ničega, je bildovalo engleski osećaj superiornosti i slavljen je poput Nelsonove pobede kod Trafalgara. Sjajna dimna zavesa za sve probleme koje je društvo imalo u to vreme, iskreno, nema nikoga ko bi propustio takav penal.
Šest godina kasnije Maradonin rimejk je bio poput "Kuma" jedini drugi deo bolji od prvog, bilo je i važnije, imalo srećan kraj.
Ne znam da li vam je poznato, ali od onih likova što su bauljali za njim na "Vembliju", dvojica su bila u drugom delu remek dela, Keni Sansom u timu, Rej Vilkins je sedeo na klupi.
Ali, Piter Rejd i dalje ima noćne more, kaže da mu ne treba psihijatar da mu kaže šta je problem. Taj gol je Ser Aleks nazvao scenom u kojoj "rage" jure za pastuvom, a sam engleski reprezentativac je sreo Maradonu gotovo 25 godina posle u Dubaiju. Dijegov komentar na sve bio je da pogađa slobodnjake sa kubanskom cigarom u ustima. Jednostavno, on nikada nije video poentu toga da se raspravlja o moralnom imperativu gola, stavio ga je sa one strane realnosti konstatacijom o Bogu i njegovoj umešanosti u čitav slučaj.
Zato ćete danas videti stranice žutih novina sa pitanjem gde je bio VAR, uz oproštaj od najvećeg svih vremena.
Kao da je njega bilo briga...
Pogledaj vesti o: London
