Izvor: B92, 04.Jul.2019, 22:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vulkan sa Maljorke i londonske lisice
Ko kaže da nema vulkana na Maljorki? Ima ih i te kako. I to "putujućih".
Jedan od njih zaustavio se na Vimbldonu, u njegovom centralnom hramu. Tamo je pustio da lava, nagomilana negde duboko u njemu, ispod površine, skupljana svih tih nedelja unazad, konačno prokulja napolje. Skok pobednika, čvrsto stisnuta pesnica, vrisak od sreće.
Tačno u 19.53 Rafael Nadal je odesrvirao poslednji servis na meču sa Nikom Kirijosom u tom toliko dugo najavljivanom obračunu, spektaklu. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Svi zadovoljni, osim Kirijosa. Publika svakako, ali pre svih Nadal koji je slušao, trpeo i ćutao. Rešio je da progovori na terenu.
Kirijos, taj „enfant terrible“ svetskog tenisa, ove godine je bio jači na rečima nego na delu. Pokušao je i od ovog meča da napravi nešto više nalik bokserskom obračunu nego teniskom meču, i to još na Vimbldonu.
Nik je kao suvi list na vrelom suncu. Očas posla može da se zapali. Tako je bilo nekoliko puta tokom ovog meča, najpre u pauzi između prvog i drugog seta kada je Nadal otišao u toalet, gunđao je i dobacivao sudiji u stolici.
Nekoliko puta je onako iz besa pljunuo, na momente je delovao kao da je zver u kavezu i da je svaki čas spreman da skoči i razvali šipke.
„Osećaš se tamo gore u stolici baš dobro, sa svom tom moći koju uživaš?“, obratio se Kirijos Francuzu u sudijskoj stolici. Kasnije je dobio opomenu, žuta karta, ne crvena. Dobro je prošao.
Posle ga je kritikovao i pred novinarima.
„Oh, pa on je danas bio užasan, užasan. Ne znam šta da kažem, ja se spreman da serviram, a onda Rafa kaže sačekaj. Ja kažem sudiji da mu nešto kaže po tom pitanju, a on mi odgovori reći ću mu ono što ja hoću“, žalio se Kirijos.
Očigledno je da novinari vole Kirijosa, i on njih. Na svoj način.
„Ne, pa stvarno volim medije, volim ih. Vi momci ste stvarno super prema meni“, bio je jako ironičan.
Nadal odavno nije bio toliko radostan posle jedne pobede. Kao i svi u njegovom boksu. Delovalo je to kao da je pobedio u finalu, a ne u drugom kolu! Ipak, nije mala stvar, ovo mu je bio jubilarni, 50. vimbldonski trijumf.
„Bio je težak protivnik. Kad hoće da igra dobro, stvarno je jedan je od najtežih“, rekao je Rafa.
Kada ga je voditeljka posle meča pitala je li čuo sve te pritužbe Kirijosa, samo je dodao:
„Sve sam čuo, bio sam blizu, ne bih ga komentarisao“.
I tako, arhiviran je još jedan klasik ove sezone na Vimbldonu, meč koji je uzburkao duhove. Čak je i Boris Beker, komentarišući okršaj dvojice tenisera rekao:
„Nik je ’boks ofis’ igrač. Vredi da se plati karta da gledate njegove mečeve“.
Ne brinem za Nika, on reče da će sada na odmor, da se brčka na Bahamima, gde ima vilu. 'Čoveče, pa nije sve u tenisu, imam i ja dušu', kao da je svima hteo da poruči.
Četvrtak je doneo dosta tuge srpskim teniserima, niko od njih nije osetio slast pobede, što u singlu, što u dublu.
Išao sam da pogledam meč Ivane Jorović na terenu broj 16, igrala je protiv Amerikanke Alison Risk. Nisam se prevario, video sam tu glad za uspehom kod mlade Čačanke, silno je želela da ostavi veći trag ove godine na Vimbldonu, borila se kao lavica, izostala je nagrada.
A zaista je zaslužila više. Devojka je po jakom suncu igrala bezmalo tri sata, Amerikanka nije posustajala, uz to je imala sreće da bezbroj puta pogodi liniju.
Kao i u prvom meču ovde, Ivana je morala da juri rezultat. Uspela je drugi set da dobije na mišiće. Mučila se na svojim servisima, ali dobila je taj brejk, a u trećem je bila na 2:5.
„'Ajmo, prvi poen, samo prvi poen. Udari lopticu, moraš da je udariš“, bodrila je sebe Jorovićeva.
Sa tribina, imala je podršku košarkaša Dušana Kecmana i njegove supruge Andree. Stisnute pesnice, uz ono ’Ajmo Ivana', imala je stvarno odličnu podršku.
Nije Dušan bez teniskog pedigrea. Ne znate, pa kao dečak je, doduše kratko, trenirao tenis!
„Razmišljam ozbiljno da se aktiviram, da vidim koliko mi treba da uđem u udarac da bi mogao pristojno da prebacujem sa kolegama“, nasmejao se kada sam ga posle meča pitao je li teko dobar teniser kao što je bio trojkaš. Znate na koju mislim najviše, onu protiv Cibone preko skoro celog terena.
Ali ni Risk nije bila mačiji kašalj. Malo sam se šalio sa kolegom Ozmom, rekavši da mi nešto govori kao da je iz Kanzasa. Pogrešio sam, iz Pitsburga je, a onda kao da me je čula, ošamarila je jednu lopticu tako da je završila pravo u mojoj podignutoj levoj ruci!
Eh Alison, Alison, nisam nikad igrao bejzbol, ali teniske loptice mogu kao od šale da hvatam. Ništa za ovacije sa tribina, eto kad ne mogu reketom na terenu, onda barem da ih dobijem ovako.
Moram da kažem da je Vimbldon, prvih dana turnira prava košnica. Na hiljade pčela u ovom zelenom cvetnom carstvu, svi nekud zuje, tereni su puni, ma prava košnica.
Nekako mi je najmirnije uveče, kada padne zavesa na sve mečeve, kada se tereni isprazne i kapije su pred zatvaranjem. Tada je prelepo. Taman da sedneš recimo na Henmanovo brdo, pogledaš na sve onako opušteno, zadovoljno.
Ili ujutro, kada se tek sprema najezda posetilaca. Pešačim kroz kvart Vimbldona, kroz takozvano selo, kako ovde kažu, gde je mnogo tenisera koji su tu tokom dve nedelje, najbliže je trerenima gde se turnir održava.
Tamo sam sreo Grigora Dimitrova, znam da recimo Felisijano Lopez obožava da doručkuje u kafiću „Brew“ ili da Argentinci poput Dijega Švarcmana i članova njegovog tima vole da zasednu i proslave pobedu u baru „Chango“. Pa dobro, reč podseća na tango, da ne cepidlačimo. Ima smisla!
Ili recimo možete da naletite na Patrika Mekinroa, sve sa ispeglanim odelom u rukama, kako žuri dole ka Vimbldonu, pa onako, usput, što da ne, možemo da ćaskamo i o tenisu.
„Novak će pobediti, a ko drugi? Deluje mi zaista odlično na terenu“, pričao mi je bivši selektor Dejvis kup tima SAD i najmlađi brat Džona Mekinroa. Prijatan čovek, nema šta.
Ostalo je još samo da rešim jedan problem, sa spavanjem. Jer tamo gde sam privremeno, tokom ove dve nedelje, u Mičamu, verovali ili ne sve vrvi od – lisica!
Jednu sam sreo vraćajući se sa tenisa u mrkli mrak, nekih pola sata pre ponoći, a prošle noći sam skočio iz kreveta, jer su toliko glasno skičale ispred mog stana, da su gotovo celu ulicu probudile. Video sam pravi mali čopor dugih repova kako gospodari ulicom.
Tako je to u Londonu, naviknite se i na lisice. Jer ovde je sve neobično i nekako drugačije. Što i nije tako loše. Još jedan vid vimbldonske magije.
