Izvor: Politika, 21.Apr.2015, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliki Getsbi je u stvari Rus
„’Gorski’ osvaja London na juriš!”, stoji u izlogu jedne londonske knjižare, pored primeraka novog romana „Gorski” književnice našeg porekla Vesne Goldsvorti, koja već tri decenije živi u ovom gradu, (prvog romana pored ostalih žanrova u kojima se oprobala). Ova knjiga u Velikoj Britaniji pojavila se 9. aprila, i od tada ne prestaje da zaokuplja pažnju javnosti. Čak je među stotinama romana upravo ovo delo izabrano za dvonedeljno serijsko čitanje, na Bi-Bi-Sijevom Radiju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 4. Pored srpskog izdanja u „Geopoetici”, u prevodu same autorke, „Gorski” već živi na holandskom, italijanskom, španskom, nemačkom, švedskom, bugarskom, estonskom... Nastanak „Gorskog” inspirisao je roman Frensisa Skota Ficdžeralda „Veliki Getsbi”, ali sada je Getsbi Gorski – prebogati Rus, Jevrejin, pripovedač je Srbin, nova Dejzi – ruska lepotica Natalija udata za Britanca, a njen „kouč” bivša bugarska gimnastičarka. Gorski je poštovalac književnosti, tako da ovom knjigom defiluju ruski klasici. „Godinama je u meni sazrevala ideja da napišem roman o savremenom Londonu i njegovim slovenskim stanovnicima, krećući se u blizini mesta gde je živeo Miloš Crnjanski. Ovo delo je i satiričan pogled na London, na one Britance koji rade za ruske bogataše, kao i na stari engleski svet koji polako nestaje”, kaže Vesna Goldsvorti, uz duboko uverenje da je „Veliki Getsbi” oduvek bio knjiga velike strasti...Doba u kojem je Ficdžerald stvarao pripadalo je izgubljenim generacijama između dva svetska rata. Na koji način i vaši junaci pripadaju novim naraštajima izgubljenih generacija?
To je jedna od glavnih tema romana. Nikola, moj pripovedač govori o tome kako je u jednom trenutku pobegao iz Beograda, početkom devedesetih, izbegavajući regrutaciju, kako je negde u Amsterdamu pokušavao da nađe zaposlenje, a zatim otišao u London, gde je nekoliko godina radio kao dadilja, sa doktoratom iz engleske književnosti. Moj junak kaže: „Oni koji govore o Ficdžeraldu i Hemingveju kao o izgubljenoj generaciji nemaju pojma šta znači izgubljenost.” To sam pitanje u stvari imala na umu dok sam pisala roman. Prvo, mislim na one koji su desetak godina mlađi od mene, i koji su devedesetih otišli iz Srbije na sve strane. Ali, postoji i ta izgubljenost ljudi koji u London dođu sa velikim snovima, i koji se nađu u potpuno neočekivanim situacijama. Ono što je paradoksalno u stvari, a za šta je potrebno istančano čitanje, jeste da je i milijarder Gorski, koji je centar romana, takođe, pripadnik izgubljene generacije. On je zaradio ogroman novac u Jeljcinovo vreme, ali ga to nije usrećilo. U romanu postoje delovi u kojima se on priseća Rusije iz osamdesetih godina 20. veka, ali ne želi da se ta Rusija vrati. Nostalgiju oseća zato što je čovek bez korena.
„Gorski” je omaž ljubavi prema književnosti, kao i slovenskoj duši. Da li u dubljem sloju knjige postoji i naličje slovenskog, jer se pored veze sa Srbijom „ruskom” Getsbiju negde pripisuje i trgovina oružjem?
Prednost pisanja romana i jeste u toj polifoniji, gde sam više različitih glasova i pogleda na svet utkala u istu priču. Tu postoji romantična priča u kojoj Gorski odlazi da obiđe kapelu Rajevskog na jugu Srbije zato što smatra da čini čast srpskom narodu. U isto vreme se ne zna otkuda dolazi taj njegov veliki novac. Pokušala sam da pišem o stereotipima na način na koji sam to radila u knjizi „Izmišljanje Ruritanije: imperijalizam mašte”, samo što se sada prema ovom problemu odnosim praktično. To mi je prijalo zato što sam shvatila da ne moram da iznosim svoj stav, i da su moji junaci ti koji zastupaju različita gledišta. Majka Gorskog je komunista starog kova, kojoj ne prija što je njen sin toliko bogat, i ja u toj situaciji ne moram da budem ni na čijoj strani.
Na koji način u vašem romanu živi i „Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog?
„Gorski” je na neki način indirektna paralela „Romanu o Londonu” Crnjanskog. Mislim da je generacija srpskih emigranata posle Drugog svetskog rata bila jedinstvena, više nego što je to ova generacija devedesetih, koja se u egzilu našla stihijski. Nikolu, naratora u „Gorskom” uporedila sam sa Kamijevim junacima koji su otuđeni od sebe samih. On je tinejdžer, čak i u četrdesetim, kao da oseća da je svako opredeljenje pogrešno, a uz takvu distancu stvara i superiornost. Ta igra superiornosti i inferiornosti vrlo je tipična za moju generaciju.
Junake „Velikog Getsbija” oživeli ste uz novi kulturološki, nacionalni, politički, pa i istorijski podtekst. Da li se oni sada mogu tumačiti i kao „hodajuće ideje”?
Verovatno se u mom romanu oseća da sam prvobitno pisala kulturne studije. Međutim, za „Gorskog” se može reći da je roman-ideja. Razmišljala sam o tome šta će moji junaci da kažu, pre nego što sam odlučila šta će da urade.
Čini se da je u „Gorskom”, kao i u „Getsbiju”, važan onaj pripremani ponovni susret bivših ljubavnika. Zašto ste se odlučili da se Natalija i Gorski sretnu upravo u knjižari?
Taj deo napisala sam za svoju dušu. Bila mi je potrebna jedna romantična epizoda, pored dominantne satire. Književni kritičar „Tajmsa” napisao da je „Gorski” hladniji na pozitivan način od „Getsbija”, u smislu da je slika Londona dopadljiva, ali da je srce romana u ljubavnoj priči. Susret u knjižari je mnogo više autobiografski nego što smem da priznam. Pripovedač Nikola, ima posao o kome ja kao univerzitetski profesor mogu samo da sanjam. Ruske ljubavnike uvodim u atmosferu knjižare, i da bi on stupio na scenu. Nedavno sam stekla i filmskog agenta, i tom prilikom sam čula da je ovo jedna od „najfilmičnijih” scena u romanu.
Da li ste davanjem uloge pripovedača srpskom junaku, u jednoj internacionalnoj sredini svetske metropole, ponovo dali na značaju srpskoj kulturi, kao što ste je predstavili prošle godine u Britanskoj biblioteci u Londonu?
Bio mi je i cilj da pišem o Srbiji iz jednog pomalo neočekivanog ugla, ali time možda i prihvatljivijeg za britanskog čitaoca. Ovo nije istorija Srbije, niti esej o njoj, ali u tom sistemu vrednosti o kojima pišem donose nešto novo. Protkala sam mnogo detalja iz novije srpske istorije. U okviru manifestacije „Balkanski dan” u Britanskoj biblioteci, predstavljeno je specijalno izdanje časopisa za komparativnu književnost „Vasafiri”, koji sam uredila i potpuno posvetila književnosti jugoistočne Evrope. U organizaciji je učestvovao i izdavač „Istros buks”, a od britanskog Umetničkog saveta, dobili smo stipendiju za organizovanje manifestacije. Poseta te večeri prevazišla je naša očekivanja, bilo je čak 250 posetilaca u Britanskoj biblioteci, a polovina njih pre toga nije se interesovala za Balkan.
Marina Vulićević
Pogledaj vesti o: London
