Izvor: Politika, 19.Jun.2012, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Već pišem scenario za taj film
Nisu me pozvali, a mogao sam princu Aleksandru na tom prijemu da ispričam kako je bio lep i još lepše obučen njegov deda, kralj Aleksandar
Ne mogu da verujem da nisam dobio poziv za prijem povodom dijamantskog jubileja britanske kraljice Elizabete Druge u Beogradu. Nisu pozvali mene koji sam bio na prijemu za vreme Tita kada je britanska kraljica bila mlada i lepa. Nisu pozvali mene koji sam video dedu princa Aleksandra, koji je bio na prijemu i u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Londonu i u Beogradu – kralja Aleksandra, kralja Srba, Hrvata i Slovenaca.
Ja sam još jedini iz Čačka koji je video kralja Aleksandra kada je bio na sahrani vojvode Stepe Stepanovića 1928. godine. Imao sam četiri godine i tata me je držao na ramenima tako da sam lepo video kralja kako ide sam za lafetom pokojnog Stepe Stepanovića. Moj otac mi je pričao da je pre toga video kralja Aleksandra 1920. godine kad je dolazio da poseti vojvodu Stepu koji se nastanio u Čačku. Tata je video kako je automobil s kraljem Aleksandrom zastao jer je u blizini kuće Stepe Stepanovića bila rupa, a kralj kao pravi kralj izašao je iz kola i peške se uputio do kuće vojvode Stepe.
I sada, za mene nema poziva, mene koji sam to video i zaslužio jer, kako pišu u hronici čačanskog fudbalskog kluba, za Borac sam igrao levog halfa, u timu koji je pobedio Crvenu zvezdu 1946. godine. Nisu me pozvali, a mogao sam princu Aleksandru na tom prijemu da ispričam kako je bio lep i još lepše obučen njegov deda, kralj Aleksandar.
Mogao sam da ispričam da sam napisao scenario za film o princu Aleksandru. Na to sam se odlučio kad me je tek postavljeni ministar kulture Predrag Marković pozvao: „Hteo bih sa vama da se nađem”. O tome zna šef njegovog kabineta koji me je pre toga upozorio da ministar želi sa mnom da razgovara.
Od tog razgovora prošlo je neko vreme i da se odužim ministru kulture napisao sam scenario u stilu dokumentarnog filma, o princu Aleksandru. Taj tekst sam poslao ministru lično, nije bilo baš lično, njegovi čuvari me nisu pustili do ministra, jedva su dozvolili da neki čovek iz ministarstva siđe niz stepenice i primi moj tekst. Upitah, vi ste šef kabineta kod ministra. Jok, ja sam kurir. Za svaki slučaj, poslao sam ministru Markoviću scenario i preko pošte.
Znam da je u štabu princa Aleksandra jedan od finih ljudi Beograda. Međutim, najvažniji, bar za mene, je Matija Bećković, koji je takođe u tom štabu. Dao sam scenario Matiji da pročita, to je bilo u Klubu književnika, slikao nas Branko Belić, Matija platio ručak, a o scenariju nismo diskutovali. Od tog ručka i scenarija koji sam poslao ministru ima skoro pola godine. Ministar se nije javio tako da ne znam šta misli o tekstu scenarija koji sam mu poslao.
U međuvremenu sam saznao da moj scenario nije baš najbolji, morao bi da se dopiše ali... to ne bi bio više samo scenario o princu Aleksandru. Čitajući u novinama ko je sve bio na svečanosti povodom dijamantskog jubileja kraljice Elizabete Druge, Čume, glumac, mi kaže: ,,Šta se buniš što nisi bio na prijemu kad se na toj svečanosti nije pojavila ni princeza Jelisaveta, ćerka princa Pavla, čoveka čije se bogatstvo u slikama i porcelanu nalazi u dvoru”.
O, rekoh, pa to je tema za igrani film! Na to sam se odlučio kad sam video dva engleska filma. Jedan, „Kraljica”, gde ona nije samo kraljica nego živ čovek sa malim slabostima, ili drugi film, „Kraljev govor”, kada onaj kralj koji muca treba da održi govor narodu da objavljuje rat Hitleru. Ceo svet je odlično prihvatio taj film. Pa zar za moj film ne bi bila sjajna scena da se na prijemu pojavila i princeza Jelisaveta. Ceo svet bi pljeskao. Već pišem scenario za taj film, poslaću ga ministru kulture lično i preko pošte.
Puriša Đorđević
objavljeno: 19.06.2012.
