Izvor: Politika, 18.Okt.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Varvari pred kapijom?
Institucionalni investitori koji ulažu u privatni akcijski kapital očekuju veliki rast i odlično korporativno upravljanje. – Bilo koja kompanija, koja nije na berzanskoj listi, može biti potencijalno interesantna za ovakve fondove
Specijalno za „Politiku” iz Londona
Pravi šok u finansijskoj industriji nastao je kad je investicioni fond „Blekston grupa” kupio „Equity Office Properties” za 40 milijardi dolara.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Iako se to desilo pre dve godine, nimalo ne iznenađuje šok javnosti najavom „Blekstona” da investira u Srbiju, mada je današnja cena akcija „Blekstona” na berzi od oko 16 dolara daleko ispod one iz 2007. godine kada je izašao na berzu (tadašnja cena bila je 31 dolar).
Na pitanje o mogućim potencijalnim „metama” za ulaganje, rukovodstvo „Blekstona” posle posete Beogradu nije želelo da komentariše te, kako su ih nazvali, spekulacije o angažmanu ovog fonda koje su se pojavile u srpskim medijima proteklih dana.
„Blekston grupa” jedna je od vodećih privatnih akcijskih kompanija na svetu i prošlu godinu završila je sa neverovatnih 91 trilion dolara imovine kojom upravlja, a na koju dodatno naplaćuje razne naknade. I pored toga, „Blekstonov” ekonomski neto prihod doživeo je u četvrtom kvartalu prošle godine gubitak od 0,68 dolara po akciji i 1,03 dolara po akciji za celu godinu.
Stiven Švarcman, direktor i predsednik „Blekstona”, o svojoj kompaniji kaže: „Mi nismo kao ostale finansijske kompanije. Mi smo iskreni, dugoročni investitori i strpljivi smo. Što znači da držimo postojeće investicije sve dok tržište ne dostigne odgovarajuću visinu i likvidnost i izlazimo onda kada dobijemo punu vrednost. Nas niko ne može da natera na paniku i brzu prodaju. To takođe znači da smo agresivni u okruženju koje ide nadole i u koje ulažemo kapital sa maksimalnim benefitom za naše investitore onda kada je za to pravo vreme”.
Najava da bi „Blekston” mogao da se „iskrca” u Srbiju otvorila je pitanje šta su zapravo takvi investicioni fondovi. Najkraći odgovor je da su to kompanije koje ulažu u privatni akcijski kapital (private equity).
Pre tačno 21 godinu „Kolberg Kravis Roberts” (KKR), vodeća kompanija privatnog akcijskog kapitala, preuzela je firmu RJR Nabisko za 25 milijardi dolara i označila preokret u finansijskoj industriji. KKR i slične kompanije su ranije bile poznatije kao LBO – firme koje kupuju dugom. To im je zauzvrat donelo naziv „varvari”.
Od 1988. godine LBO firme se pojavljuju u novom znaku – privatni akcijski kapital. Za razliku od LBO firmi, kompanije privatnog akcijskog kapitala koristile su tehnike kako bi unapredile performans firmi koje kupuju, a da, pri tom, te kupljene firme ne natovare dugom (kao što je dobro opisano u knjizi „Varvari pred kapijom”).
Da li su kompanije privatnog akcijskog kapitala (investicioni fondovi) zaista „varvari”? I šta je zapravo privatni akcijski kapital?
Institucionalni investitori koji ulažu u privatni akcijski kapital daju kapital preduzetnicima. Njihovi investicioni fondovi su strukturisani kao ograničene partnerske firme i investiraju u najrazličitije poslove. Bilo koja kompanija određene veličine u Srbiji, koja nije na berzanskoj listi, može biti potencijalno interesantna za ovakve fondove koji bi u nju mogli da investiraju.
Investitori u privatni akcijski kapital (za razliku od hedž fondova) često pomažu kompanijama koje su unutar njihovog portfolija da se razviju i unaprede svoje poslovanje, ali to zahteva i od kompanija da imaju isti pogled na svet. Kada se ti pogledi susretnu privatne akcijske kompanije mogu da pomognu firmama dodatnim ulaganjima, novim akvizicijama, otvaranjem novih tržišta i relokacije operacija u neku drugu zemlju kako bi se smanjili troškovi.
Privatne akcijske kompanije nisu spremne da daju svoj kapital kao dobrotvornu pomoć. Od svakog ulaganja očekuju veliki prihod, ali ostavljaju sebi mogućnost da kad požele izađu iz te kompanije. Kao rezultat tog očekivanja, kompanije žele da vide jako veliki rast i odlično korporativno upravljanje. Trotersi (za one koji su gledali „Mućke”), ili svi oni koji sanjaju o lakoj zaradi, biće potpuno razočarani institucionalnim pristupom investiranja. Fokus privatne akcijske kompanije je ono što se naziva „interni iznos naknade”. Takvi fondovi tipično povećavaju profit, putem onoga što se zove „carry” – držanje novca u fondu dokle god fond postoji. Investicioni savetnik svakog fonda koji ima „carry” generalno prima godišnju naknadu za upravljanje fondom koja se kreće između jedan i dva odsto od kapitala investiranog u investicioni fond u vreme investicionog perioda i najmanje 0,75 odsto od investiranog kapitala posle investicionog perioda.
Uprkos teškoćama, kompanije privatnog akcijskog kapitala imaju još puno para. Stručnjaci procenjuju da neinvestirani kapital iznosi oko 400 milijardi dolara. Ali, tipične megatransakcije od po nekoliko milijardi, koje su privatne firme akcijskog kapitala radile pre finansijske krize, verovatno se neće tako brzo ponoviti. Nove transakcije će većinom biti finansirane akcijskim kapitalom, a ne dugom. Prva oblast u kojoj bi trebalo da se vidi oporavak su „roll-ups” dogovori (u kojima se akumulira kapital) u kojima će kompanije iza kojih stoji privatni akcijski kapital konsolidovati fragmentovane industrije tako što će kupiti male kompanije koje su u problemima.
-----------------------------------------------------------
Uticaj krize
U prvoj polovini 2009. godine bila je završena transakcija privatnog akcijskog kapitala u vrednosti od 24 milijarde dolara na globalnom nivou. Samo tri zajma proširena su da uključe akvizicije finansirane dugom, što predstavlja najniži nivo od 1985. godine. To je ogromna razlika u odnosu na transakcije od 131 milijardu dolara prošle godine i od 528 milijardi dolara u 2007. godine.
Finansijska kriza doprinela je da su mnoge firme koje su privatne akcijske kompanije kupile prethodnih godina zapale u teškoće, pa su šefovi privatnih akcijskih kompanije morali mnogo vremena da posvete njihovom održavanju umesto prodaje istih za profit i kupovine drugih po niskoj ceni.
Ed Altman (Štern škola, Njujork) kaže da su u ovoj godini najmanje 32 veća investiciona fonda (privatnih firmi akcijskog kapitala) propala.
Najjači signal da će stvari krenuti ponovo nabolje za investicione fondove biće izlazak na berzu giganta „Kolberg Kravis Robertsa” – KKR) koji je zbog krize odložen.
-----------------------------------------------------------
Neuspešne transakcije
Veliki promašaji nisu nepoznati ni u svetu privatnog akcijskog kapitala čak i od obično pouzdanih firmi.
„Apolo”, na primer, nije uspeo da spase kompaniju „Linens’n Things” od bankrotstva.
„Kerberus” je kupio „Krajsler” i od sebe napravio patuljka kada je ta auto-kompanija otišla u bankrot.
Ali možda najveći gubitak u istoriji privatnog akcijskog kapitala imala je „Teksas Pacifik grupa” koja je u aprilu 2008. investirala 1,35 milijardi dolara u Vašington mjučual. Sav taj novac se skroz „istopio” samo pet meseci kasnije kada je izdavalac hipotekarnih zajmova otišao u bankrot, a veći deo imovine kupio „Džej-Pi Morgan Čejs”.
Neke privatne firme akcijskog kapitala investirale su pod uslovima koje su neki stručnjaci nazvali „don Korleone” vrstom finansiranja.
Transakcije su sada jako male u poređenju sa onima od ranije kad je, na primer, „Bankrejt” (sajt koji pruža finansijske usluge) prihvatio da ga kupi „Apaks partner” za 571 milion dolara.
Mina Kovačević
[objavljeno: 19/10/2009]
