Blog: Eniac, 28.Feb.2012, 03:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Toni Elumelu – čovek koji nam nedostaje
Putovanje u London otkrilo mi je mnoštvo zanimljivih priča i ljudi koje nekako nemate prilike da čujete svakog dana kod kuće. Lepota ovog grada je ponajviše u njegovom kulturnom šarenilu i najrazličitijim ljudima koji se nalaze svuda oko vas. Baš u vreme dok su moje drage kolege branile prvo mesto na takmičenju u izradi studija slučaja upoznao sam jednu devojku iz Nigerije, koja mi je otkrila Toni Elumelu fondaciju, i čoveka koji stoji iza cele priče, a koji tako nedostaje našoj ekonomiji.
Priča sa Tonijem počinje 1998. godine kada je, kao najmlađi CEO komercijalne banke u istoriji Afrike, sa 34 godine došao na čelo Standard Trust banke. U narednih 10 godina, ujedinjenu zajedno sa United Bank of Africa kreira jednu od najmoćnijih finansijskih institucija u Africi, koja se sada prostire u 20 zemalja i zapošljava 10.000 ljudi. Najbolje, ipak dolazi posle.
2010. godine Toni se povlači iz UBA, i osniva Toni Elemelu fondaciju za razvoj konkuretnosti i promociju afričke privrede. Vođen krilaticom koju bih voleo da neko od naših viđenih ekonomista više koristi - niko neće pomoći Africi, ako to ne uradimo mi sami, Toni formira platformu za sve preduzetnike i mlade kompanije, koje žele svojim delovanjem i rastom da unaprede i afričko društvo. Ono što je različito, i što me je motivisalo da ipak napišem tekst o svemu ovome jeste pristup, u kome se za razliku od ostalih fondacija insistira na razvoju društva, kroz razvoj privrede, a ne brzom povećanju vrednosti investiranog novca ili otuđivanju svega što imamo, a što nam donose strane investicije.
Toni i njegova fondacija pomažu malim i srednjim kompanijama da izgrade kapacitete i tako pretvore svoje ideje u finansijski održive i profitabilne projekte. Suština nije samo u investiranom novcu, već u edukaciji preduzetnika kroz učešće u projektima, ali i stipendiranju i mentorstvu mladih koji trebaju da donesu pozitivnu promenu u godinama koje dolaze. Uz sve to fondacija je tu da vrši pritisak na državu za pojednostavljivanje procesa, olakšavanje pokretanja biznisa i građenju neophodne infrastrukture za dalji razvoj društva. Sve ovo kreira ciklus, u kome kompanije koje su na kraju istog obezbeđuju novac za rast onih koje tek dolaze. A cilj uvek isti - dalji društveno-ekonomski razvoj Afrike.
This is Serbia
Čitajući priču o nekom afričkom biznismenu koji razvija održivi model razvoja jednog društva, nisam mogao a da ne zamenim reč Afrika rečju Srbija gde god bi se ona pominjala. Činjenica je da smo i mi društvo od kojeg se mnogo očekuje, a taj potencijal nikako da ostvarimo. Strane investicije prizivamo dodolama, dok unutrašnja incijativa ne postoji, a oni grcaji države da napravi nešto dobro obično završe malverzacijama. Za razliku od Afrike, mi nemamo svog Tonija.
Ponekad se pitam kako je moguće da smo toliko dominanti u mnogim stvarima, a opet na marginama onih ostalih. Imamo talenat, imamo uslove, ali ne i nekog ko će da preuzme odgovornost da napravi neke stvari boljim. Zasigurno postoje i kod nas uspešni ljudi, koji imaju dovoljan uticaj na državu da promene neke stvari, ali opet ne i želja da se to isto uradi. Ima za koga - prošle godine sam upoznao toliko mladih željih uspeha i izazova, ali i onih koji su sada već ozbiljni globalni igrači. Njima je potrebna pomoć onih koji su te stvari prošli, možda ne čak ni novac nego prenos iskustva. Potrebna im je platforma na koju mogu da se oslone, sistem od koga mogu da uče, ali i kome mogu da prenesu znanja. Onaj prvi milion koji okupi sve ljude sa kojima ste želeli da radite ceo život, ali niste znali kako. Postoji dosta miliona ovde, ali oni koji ih imaju odgovornost preuzimaju samo onda kada je potrebno da se slika za magazine o poznatima. Reflektori sobom nose i lepe benefite.
Sve priče o posetama Africi imale su i This is Africa priču u kojoj se nepostojanje nekih stvari objašnjava činjenicom da je to ipak Afrika i da ne treba očekivati puno. Uz priče poput ove, očekivanja rastu i bude nadu da se i u najtežim situacijama javi neko ko ima dovoljno moći i energije da promeni stvari na bolje. Do tad, dok ne dobijemo svog Tonija, možda nije loše da ka budućnosti gledamo malo više fokusirani na svoje dvorište, jer sigurno je da - niko neće pomoći Srbiji ako to ne uradimo mi sami.
Ovaj tekst je prvi u nizu tekstova koje ću objaviti tokom svoje posete Hult International Business School-u u Londonu. Hult je trenutno jedna od najbrže rastućih poslovnih škola u svetu, sa kampusima u Bostonu, Londonu, Šangaju, San Francisku i Dubaiju. Tokom svog boravka ovde imaću prilike da posetim kampus, predavanja i dešavanja koje organizuje univerzitet, a najzanimljivije stvari podeliću ovde sa vama na blogu. Stay tuned!
