Izvor: Blic, 03.Nov.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ticijan i Direr „razbijači blagajni“
Iako je, nakon dolaska novog direktora Nikolasa Penija, londonska Nacionalna galerija najavila ukidanje takozvanh megahit (blockbuster) izložbi, ta odluka deluje ishitreno sudeći po broju posetilaca koji ovih dana hrle u Galeriju. Velika jesenja izložba „Lica renesanse: od Van Ajka do Ticijana”, bavi se portretnim slikarstvom 15. i 16. veka širom Evrope, od flamanskog i nemačkog, preko engleskog, do nezaobilazne italijanske >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << škole (Belinija, Botičelija, Pontorma, Rafaela). Iako je reč o veoma primamljivoj tematici, Nikolas Peni demantuje da je izložba smišljena isključivo da bude „razbijač blagajni” već da je kvalitet iznad popularnosti.
Autorka izložbe Suzan Foister kaže da su u doba renesanse „na scenu stupili veliki slikari koji su bili fascinirani čovekom, njegovim licem i ličnošću. Oni su posedovali ne samo tehniku da verno prikažu lik modela, već i neophodnu intelektualnu slobodu za istraživanje osobenosti čoveka.” Stvari koje su pokretale život u renesansi iste su kao i danas: ljubav, brak, smrt, zarada, moć. „Portreti su izrađivani da obeleže veridbu, da istaknu vrlinu modela ili da ih potvrde kao intelektualce, tajkune ili prinčeve”, objašnjava Foisterova.
U renesansi je bilo rasprostanjeno uverenje da je izgled neke osobe odraz njegove duše i da je fizička lepota bila pokazatelj unutrašnjeg morala i vrline. Umetnici su stoga razvijali krajnje individualne pristupe u predstavljanju idealne lepote.
Istaknuto mesto na izložbi posvećeno je remek-delima sa habzburškog dvora, pozajmljenim od madridskog Muzeja „Prado”, među kojima je i Ticijanov veličanstveni ratnički portret mladog kralja Filipa Drugog. Izvrstan „Portret mlade žene” Palme Vekija ili neprevaziđeni „Autoportret” Albrehta Direra, kao i mermerna statua ljubavnika od Tulija Lombarda, simbolično predstavljenih u obličju Baha i Arijadne, neka su od najlepših lica na izložbi.
Portreti su imali i šaljivi ton - poput Direrovog duhovitog portreta prijatelja Konrada Merkela, a često su bili odraz ljubavi, kao što vidimo na „Portretu Agate van Šunhoven” Jana van Skorela, čija poza najavljuje onu „Devojke sa bisernom minđušom” nastalu 150 godina kasnije. Sveštenik Van Skorel nije mogao da se oženi Agatom, ali njih dvoje su bili su doživotni ljubavnici i imali su šestoro dece.
Jedan od kurioziteta izložbe je i ponovno sjedinjenje „Autoportreta” Jana van Ajka i portreta njegove supruge Margaret, prvi put nakon više od dvesta godina.
Portreti su omogućavali umetnicima i njihovim patronima da saopšte moćne poruke o sebi i svetu oko sebe. Upotreba simbolizma je u portretnom slikarstvu imala vitalnu funkciju i to ne samo pri sklapanju brakova i vođenju politike moći. Na izložbi se nalazi i mnogo intrigantnih kompozicija, od „Dame sa vevericom i čvorkom” Hansa Holbajna, do Arčimboldovog „Cara Rudolfa II” kao Vertumnusa, rimskog boga plodnosti, naslikanog u potpunosti od voća i povrća.
Renesansna lica otkrivaju, više nego ikad, izvanredan stepen kulturne razmene koja je vladala u to vreme u Evropi. Braća Van Ajk, Ticijan i Memling, bila su tražena na dvorovima od severa do juga Starog kontinenta, a njihov umetnički uticaj protezao se daleko van dvorova njihovih patrona.
„Ružna vojvotkinja”
Posebno mesto na izložbi zauzima „Stara žena” flamanskog majstora Kvintena Masisa iz 1513, jedna od najpopularnijih slika iz Nacionalne galerije, čiji je nesrećni izgled poslužio Luisu Kerolu kao inspiracija za lik Vojvotkinje iz „Alise u zemlji čuda”. Organizatori izložbe naročito su uzbuđeni zbog te slike jer se u poslednje vreme došlo do dva važna otkrića: portret je veran modelu, a dugo zagovarana teorija da je slikar kopirao Leonarda da Vinčija je pogrešna - ispostavilo se da su Leonardovi učenici bili ti koji su kopirali Masisa. „Gardijan” je nedavno objavio rezultate istraživanja Majkla Bauma, profesora hirurgije na Londonskom univerzitetu, koji je došao do zaključka da je žena sa slike, popularno nazvana „Ružna vojvotkinja”, zaista tako izgledala jer je patila od veoma retkog oblika Padžetove bolesti - abnormalnosti metabolizma koji deformiše kosti. „Stara žena” ima i svoj par - to je „Stari muškarac” - koji je pozajmljen Nacionalnoj galeriji za potrebe izložbe i naći će se pored „Stare žene” prvi put posle 150 godina.
