Izvor: Politika, 07.Mar.2010, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štiti glavu, ali je i krasi
Kroz istoriju šešira gotovo da možemo pratiti istoriju čovečanstva, od neolita do Isidore Bjelice i Harisa Džinovića, rekli bi šaljivo neki danas
Teško je zamisliti srpskog seljaka bez šajkače, londonskog policajca „bobija” bez prepoznatljivog crnog šlema, Meksikanca bez sombrera ali i Harisa Džinovića i Isidoru Bjelicu bez šešira.
O istorijatu šešira i značenja koji su mu pridavani >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tokom milenijuma napisani su čitavi tomovi knjiga, neki iz pera ljudi koji su ih proslavili kao kreatori, sakupljači ili, jednostavno, pojavljujući se u javnosti sa neobičnim „modnim skulpturama” na glavi.
Prvi šeširi su bili napravljeni od slame, u neolitu, zatim od sirove, neštavljene kože. U doba egipatskih faraona kape su bile statusni simbol, u antičkoj Grčkoj nosili su ih robovi, ali i bogovi (Hermes, zaštitnik putnika, prikazivan je sa „krilatim” šeširom). U starom Rimu samo oslobođeni robovi su smeli da pokriju glavu, dok su sveštenici to radili za vreme religijskih obreda (otuda latinski izraz „velato capite”).
Crne beretke koje su u srednjem veku nosile sudije i advokati, preteča su njihove današnje pljosnate crne kape, oznake profesije. A crvene „frigijske kape” davnih Persijanaca u vreme francuske buržoaske revolucije postale su, na glavama jakobinaca, simbol „slobode, bratstva i jednakosti”. Kroz istoriju šešira gotovo da možemo pratiti istoriju čovečanstva.
Danas najpopularniji filcani šeširi su izum drevnih azijskih nomada, ali je po ovom materijalu postao čuven apostol Jakov, koji je sa svojim bratom Jovanom bio među prvim Hristovim učenicima. Šireći po svetu božiju reč, Jakov, budući prethodno ribar nesviknut na dugo hodanje, otkrio je da će mu u tvrdim sandalama biti znatno ugodnije ako ih obloži pramenovima vune koju su za sobom ostavljale ovce provlačeći se kroz žbunje.
„Zlatno doba” šešira počinje u 15. veku, kad se u njihovu proizvodnju uvode svila, taft, somot i – dabrovina, a u njihovom nošenju primat polako od muškaraca preuzimaju maštovitije (mada ne i sujetnije) žene. U prvo vreme su se sa skromnim, a zatim sa sve kićenijim i složenijim „konstrukcijama” na glavi pojavljivale samo bogate plemkinje, da bi kasnije sve pripadnice nežnijeg pola „pod obavezno” pokrivale kosu. Naredni vekovi su iznedrili sve nove i nove oblike šešira: za gospodu od mekih i gotovo bezobličnih, do krutih trorogih, paname i cilindra (on se pojavio sredinom 19. veka i ubrzo postao zaštitni znak svakog otmenog džentlmena, uz frak i štap) a za dame od čednih puritanskih platnenih kapica do „platformi” na kojima su nicale cvetne bašte, plovile galije i baškarila se raznovrsna flora i fauna.
U potrazi za čuvenim modistkinjama (odnosno šeširdžijama) prvo nailazimo na milanske zanatlije (u 16. veku), pa na Francuskinju Karolinu Rebo (sredinom 19. veka), Henrija Bendela i Bergdorfa Gudmena (tridesetih godina 20. veka) na njujorškoj Petoj aveniji" Prva Srpkinja koja je završila Akademiju mode u Parizu, Ana Petrović, otvorila je 1921. salon šešira u Šafarikovoj ulici. Početkom prošlog veka konkurencija su joj bili salon „Blanš” Sigmunda Đorđa, „Olga” Mice Đenadić, „Orao” Olge Milovanović , „Modeš” Jelke i Cuce, pa čuvena madam Gabi, Vojislav Ercegovac, Ilija Milkić, Elza i Foska" Beograđanke su između dva svetska rata svake sezone kupovale od tri do osam šešira u mnogobrojnim salonima mašamode, a među najpoznatijima kod Rozalije Smolke (njena mušterija je bila kneginja Olga) i Flore Dvorniković.
I tako sve dok, sredinom minulog stoleća, modna odeća iz masovne industrijske proizvodnje, a zatim sve brži tempo života u kojem nema mesta za nepraktične detalje, nisu počeli da potiskuju šešire sa ulica na filmsko platno i među „džet set”. Nekada su bili zabranjeni, zatim obavezni deo svakodnevne garderobe, prvo ih je posedovala privilegovana manjina, pa demokratska većina, a danas su deo glamura u kojem, kad poželi, može da učestvuje svako od nas.
Aleksandra Mijalković
---------------------------------------------
Zašto pokrivamo glavu
Da se zaštitimo (šlem, kaciga, ribarski i pčelarski šešir")
Da lice zaklonimo od sunca (sombrero ili slamni šešir)
Iz higijenskih razloga (kuvarska kapa, marama)
Iz statusnih razloga (cilindar)
Iz verskih razloga
Iz političkih razloga
Da se ugrejemo (krznene šubare, kapuljače)
Kao deo uniforme ili nošnje (šajkača, beretka, milicijska šapka, mladin veo)
Da privučemo pažnju
Da upotpunimo odevnu kombinaciju
Da prenesemo neku poruku
Da se prerušimo
Da izgledamo viši
Da prikrijemo nedostatak kose ili frizure
Da na šešir/kapu nešto stavimo (zastavice, mamce za pecanje, flaše s vodom")
--------------------------------------------
Ko se nikad ne pojavljuje gologlav
– Profesor Kosta Vujić iz romana Milovana Vitezovića
– Ludi šeširdžija iz „Alise u zemlji čuda” Luisa Kerola
– Brzi Gonzales iz istoimenog crtanog filma
– Klint Istvud u vesternima
– Poglavari hrišćanske, muslimanske i jevrejske verske zajednice
------------------------------------------
Kao Harisov
Šeširi Harisa Džinovića, iako jedno vreme zamenjeni „piratskom” crnom maramom, odavno su prestali da budu samo u službi njegovog scenskog nastupa, postali su neodvojivi deo njegove ukupne pojave. Neretko ćete u Beogradu, ali i u drugim gradovima bivše Jugoslavije čuti mladiće da traže u radnji puteni šešir „kao Harisov”.
– Taj crni šešir koji je, kako kažete, postao deo mog imidža, sasvim sam slučajno stavio na glavu pre tridesetak godina, kad sam nastupao sa grupom „Sare Roma”. Činilo mi se da ću tako izgledati „ciganskije”. Dugo sam ga nosio, a posle sam birao i neke drugačije, kako mi se koji dopao. Nemam neki omiljeni, niti „srećni” šešir, jednostavno, koji mi se tog dana svidi, taj i uzmem. Jedino kad igram karte, obavezno sam gologlav – kaže nam Haris Džinović.
------------------------------------------
Isidorine „modne skulpture”
Priča o šeširima u Srbiji bila bi nepotpuna bez književnice, rediteljke, televizijske voditeljke i „skandal majstora” Isidore Bjelice, koja je svojoj mnogostranosti dodala i umetnost kreiranja, nošenja i sakupljanja ovih odevnih predmeta – i po njima se proslavila. „Magija šešira” je literarni katalog i putopisno ispovedni roman, na srpskom i engleskom jeziku, u kojem Isidora piše o nastajanju svoje zbirke šešira: „kako se radi njih putovalo, patilo, plakalo, čak i razvodilo” (prvo izdanje iz 2008. je, inače, rasprodato).
Pod istim nazivom autorka je prošle godine upriličila i javnu prezentaciju „modnih skulptura” iz te zbirke, do kojih ju je put vodio preko Pariza, Marseja, Londona, Rima i Lisabona do Singapura, Buenos Ajresa, Njujorka, Balija, Japana, Kariba" Na reviji „Magija šešira” prikazani su najglamurozniji primerci iz Isidorine kolekcije, među kojima i kreacije Filipa Trejsija, Helen Kaminski, Marzija, Pitera Betlija, Neride Frajman i „Maks Mare”, ali i unikati koje je sama kreirala.
Pitamo je otkud ta ljubav prema šeširima.
– Trag ljubavi je verovatno moguće naći u bakinim i prabakinim šeširima sa kojima sam se igrala, ali i u filmovima u kojima su ih nosile dame, tako da sam rano shvatila da su šeširi „mašine za maštanje”. Nosim ih još od osnovne škole, a ozbiljno sakupljam od fakulteta... U poslednjih petnaest godina to je već postala strast za kreatorima visoke mode i zaista raritetnim modelima.
Počela sam da ih kreiram kada sam bila u besparici, devedesetih godina, i kada sam ih ređe kupovala. Onda sam se u Italiji i zanatski usavršila. Prvo sam kreirala za sebe, kada sam imala potrebu za novim modelom, a onda su prijateljice počele da me mole da „sredim” ili preradim neki šešir za njih – i eto kako je došlo do toga da ih sama i pravim!
Zbirka u svakom slučaju bap bogata.
– Imam oko dve stotine jako ozbiljnih šešira, neke od najvećih svetskih dizajnera, i četrdesetak koje sam ja napravila, a koji su od skupocenog krzna ili posebnih materijala. Radim na tome da u sledećih godinu dana otvorim i Muzej šešira.
Ima li neke omiljeni pitamo je.
– To vam je kao sa prijateljima i decom: teško je neke odvajati, ali imam faze kada neke više volim i nosim. Veoma sam ponosna na svoj šešir od ljubičaste lisice koji sam juče napravila, baš se Suzana Mančić iščuđavala da je u pitanju moja kreacija – navodi Isidora. –Inače, moji šeširi mogu da se kupe ili rentiraju u butiku „Strada” u Beogradu. Cene su različite, u zavisnosti od materijala i da li je u pitanju poznati strani dizajner... uglavnom od 8.000 dinara pa naviše. Ima veoma skupih, ali i pristupačnih.
Da li su šeširi tek zgodna „pokrivalica” za glavu ili kazuju i nešto o onome ko ih nosi? Bjelica to ovako objašnjava:
– Šeširi nisu samo modni detalj, oni su umetnička dela, a nositi ih znači verovati u filozofiju lepote i glamura. Ove umetničko-modne skulpture su način da pobegnemo od trivije stvarnosti i da artificijelizujemo stvarnost. Oni su moja nasušna potreba za lepim i otmenim, jer, kako bi rekla Koko Šanel, „suprotnost otmenosti nije siromaštvo, nego prostota!”. Dama sa šeširom je uvek prava dama. Svaki šešir nosi neku poruku, iza svakog se skriva neka priča, već prema tome gde je kupljen ili napravljen, ko je njegov autor, kakav mu je oblik... Šešir je način da čovek i sebi i okolini učini stvarnost privlačnijom i zabavnijom... ali i mogućnost da se sakrijete iza širokog oboda i pobegnete od neprijatne situacije. On je i za pokazivanje, i za skrivanje.
[objavljeno: 07/03/2010]
