Izvor: Medijski istraživački centar, 20.Nov.2011, 18:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stezanje obruča oko balkanskih kriminalaca u emigraciji

Do pre godinu dana balkanske zemlje po pravilu nisu izručivale sopstvene državljane, što je kriminalcima koji poseduju više od jednog pasoša omogućavalo da se kriju u nekoj od susednih zemalja. Sada se u regionu potpisuju sporazumi o izručivanju, što bi trebalo da umanji izglede prekršilaca zakona da pronađu sigurno utočište.    
Slobodanka Jovanovska iz Skoplja, Beograda, Brisela i Londona
 Suočen sa optužbama za zloupotrebu položaja i proneveru >> Pročitaj celu vest na sajtu Medijski istraživački centar << miliona evra iz državnog budžeta Makedonije, Dragan Daravelski, bivši šef carinske službe, odlučio je da napusti Makedoniju.  
Uspeo je da emigrira zahvaljujći tome što poseduje dvojno državljanstvo, baš kao i mnogi drugi stanovnici Balkana. Upotrebivši svoj drugi pasoš, koji mu je izdala Srbija, izašao je iz Makedonije i započeo novi život u Beogradu.
Proteklu deceniju Daravelski je proveo uživajući u udobnom životu u prestonici Srbije, bez straha da bi mogao biti izručen Skoplju, budući da ove dve države nemaju potpisan sporazum o ekstradiciji.
Međutim, to bi se uskoro moglo promeniti, jer vlada Makedonije upravo razmatra mogućnosti za zaplenu njegove imovine u Srbiji i Makedoniji, saznaje BIRN.
“Dokle god ima izgleda da se pronađe imovina registrovana na njegovo ime, nećemo odustati od potrage. Vreme ne radi u našu korist i on to zna, zato će učiniti sve što je u njegovoj moći da imovinu prikrije... Tražićemo i njegovu imovinu u Srbiji,” izjavio je jedan zvaničnik iz makedonske agencije za zaplenu imovine, koji je zahtevao da ostane anoniman.
Milioni ljudi u zemljama nastalim raspadom bivše Jugoslavije poseduju više od jednog pasoša

Pored mogućnosti gubitka imovine u Srbiji i Makedoniji, Daravelskog verovatno brine i  ishod tekućih pregovora između Beograda i Skoplja koji bi mogli dovesti do potpisivanja sporazuma o ekstradiciji pre kraja ove godine.  
Razvoj događaja u regionu budno prate stotine onih koji su do sada uspevali da izbegnu zatvorske kazne, uključujući i osumnjičene ratne zločince, upravo zahvaljujući nepostojanju sporazuma o ekstradiciji između bivših jugoslovenskih republika. 
Pod pritiskom Evropske unije – kojoj bi ove zemlje želele da se priključe – balkanske države su konačno počele da ratifikuju bilateralne sporazume o ekstradiciji, čitavih dvadeset godina posle raspada bivše Jugoslavije.   
Pored potpisivanja pojedinačnih bilateralnih sporazuma, Srbija je pokrenula inicijativu za potpisivanje sporazuma o izručivanju koji bi se odnosio na čitavu teritoriju Balkana, po ugledu na evropski nalog za hapšenje (EAW) koji se koristi u Evropskoj uniji, a kojim je vreme potrebno za izručenje između država članica svedeno na samo 48 dana.   
Pred Krivičnim sudom u Skoplju Daravelski je u odsustvu osuđen na sedam godina zatvora 2007. godine, nakon što je utvrđeno da je kriv za proneveru miliona evra i zloupotrebu položaja na mestu šefa carinske službe u periodu od 1999. do 2002. godine.  
Kao uticajnog člana u to vreme vladajuće stranke, VMRO-DPMNE, na mesto šefa carinske službe postavio ga je Ljubčo Georgievski, bivši premijer. Ali nakon smene vlade  2002. godine, novi skupštinski poslanici su pažljivije ispitali njegove aktivnosti.
Ubrzo je otkriveno da nedostaju najmanje dva miliona evra državnog novca. Daravelski je optužen da je novac ukrao i da je pokušao da zametne trag podmetanjem falsifikovanih faktura za usluge i robu koji nikada nisu isporučeni.
Makedonske vlasti tvrde da je Daravelski nagomilao veliko lično bogatstvo, koristeći proneverni novac za kupovinu nekretnina, jednog hotela i nekoliko kompanija u regionu.
Nakon čitanja presude, njegov otac i advokat, Tomislav Stojanovski, izdali su saopštene u kojem se kaže: “Neka im Bog oprosti, jer ne znaju šta rade.”
Daravelski je verovatno najpoznatiji makedonski kriminalac koji se skriva u drugoj zemlji, ali on je samo jedan od mnoštva osumnjičenih za koje se veruje da izmiču pravdi zahvaljujući tome što poseduju po dva ili tri pasoša.
Polovinom avgusta ove godine, na snazi su bila čak 324 naloga za hapšenje državljana Makedonije koji su pobegli preko granice, verovatno u neku od susednih zemalja, izveštava ministarstvo inostranih poslova Makedonije.
Prolaz u Bugarsku   
Bugarska je još jedno utočište osumnjičenih i osuđenih makedonskih kriminalaca koji pokušavaju da izbegnu zatvor, budući da Sofija praktično automatski dodeljuje  državljanstvo svim Makedoncima koji podnesu zahtev, jer ih smatra sunarodnicima.
Vladislav Tamburkovski se već pet godina skriva u Srbiji i Bugarskoj, mada bi trebalo da bude na izdržavanju zatvorske kazne od deset i po godina zbog pronevere novca makedonskih kompanija.
Kao uposlenik vlade Makedonije Tamburkovski je vršio nadzor stečajnih postupaka za propale makedonske kompanije. Umesto da rasprodajom imovine kompanija u stečaju namiruje njihova dugovanja, on je novac jednostavno uzimao za sebe.
Kada je već bilo očigledno da će mu država suditi, Tamburkovski je pobegao iz zemlje, pošto je osim srpskog nabavio i bugarski pasoš. Makedoniju je napustio 2006. godine, da bi se nekoliko meseci kasnije pojavio u Blagoevgradu u jugozapadnoj Bugarskoj.  
Suđeno mu je u odsustvu. Nije poznato gde se trenutno nalazi, ali pretpostavlja se da je i dalje u Bugarskoj.
Skoplje je u nekoliko navrata zahtevalo izručenje osumnjičenih ili traženih kriminalaca koji poseduju bugarski pasoš, ali je Sofija to svaki put odbijala, u nekim slučajevima uz obrazloženje da su optužnice motivisane političkim razlozima. 
Lepeza pasoša za bivše Jugoslovene
Širom Balkana žive ljudi koji poseduju po dva ili čak tri pasoša – čemu je delimično doprineo raspad bivše Jugoslavije. Nakon raspada države, pripadnicima različitih etničkih grupa omogućeno je da traže i dobiju više od jednog državljanstva.
“Na Balkanu ima više ljudi koji imaju dva ili tri državljanstava nego onih koji imaju samo jedno. U većini slučajeva to je posledica raspada bivše Jugoslavije,” primećuje Jovan Jovanović, stručnjak za ratne zločine u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u Srbiji.
Najmanje pola miliona etničkih Hrvata koji su državljani Bosne dobili su iz Zagreba hrvatske pasoše. Najmanje milion Hrvata koji žive izvan zemlje poseduju hrvatske pasoše, pokazuju rezultati projekta Europeanisation of Citizenship in the Successor States of the former Yugoslavia (CITSEE) Univerziteta u Edinburgu.
CITSEE procenjuje da se u Srbiji nalazi pola miliona izbeglica iz Bosne i Hrvatske, i svi imaju po dva, a neki i po tri pasoša.
Dok su države koje su tek stekle nezavisnost, poput Makedonije, još radile na izgradnji novih institucija i zakonskih okvira, stotine i hiljade okorelih kriminalaca iz regiona iskoristili su to u svoju korist.
“Kriminalci iz bivše Jugoslavije održavaju kontakte kao da se zemlja nikada nije ni raspala,” kaže Tomislav Đurin, ambasador Srbije u Makedoniji.
Interpol je izdao naloge za hapšenje više od 300 državljana Hrvatske koji su u regionu zaštićeni od krivičnog gonjenja jer Hrvatska ne izručuje svoje državljane.
Još 300 osumnjičenih koje traži Interpol, uključujući bivše zvaničnike, poslovne ljude, švercere i ratne zločince, živi u Bosni s druge strane granice.
“Situacija u Bosni je najkritičnija, jer su propisi o državljanstvu za Bosnu najliberalniji… [etnički Srbi] državljani Bosne imaju sve privilegije u pogledu sticanja državljanstva i obratno. Time se otvaraju mogućnosti za zloupotrebu od strane kriminalaca,” kaže Miloš Oparnica, šef kancelarije Interpola u Srbiji.
Ova zemlja je omiljeno odredište kriminalaca iz regiona jer je Bosna jedina republika bivše Jugoslavije koja do danas nije potpisala nijedan bilateralni ili regionalni sporazum o izručivanju.  
Ratni zločini
Države nastale raspadom bivše Jugoslavije tek su od prošle godine počele da preduzimaju radnje koje bi trebalo da onemoguće kriminalcima da s lakoćom izmiču pravdi promenom mesta boravka.
Pokazalo se da je izručivanje državljana osumnjičenih za ratne zločine najveća prepreka potpisivanju novih sporazuma o ekstradiciji na Balkanu.
Mnoge države, naročito one koje su bile umešane u krvave sukobe devedesetih godina, jednostavno nemaju poverenja u sudove drugih zemalja koje bi želele da sude njihovim državljanima. To je naročito evidentno kod optužnica protiv državljana koji se u svojoj zemlji slavljeni kao heroji.     
Jovanović iz kancelarije OEBS-a u Srbiji kaže da će broj ratnih zločinaca kojima će se suditi u drugim zemljama svakako biti povećan.
Za ratne zločine počinjene na njenoj teritoriji početkom devedesetih godina Hrvatska je podigla optužnice protiv 1.884 ljudi i donela više od 500 presuda. Srbija je podigla 143 optužnice i osudila 67 ljudi na ukupno 802 godine zatvora.
Neki od kritičara u Srbiji tvrde da Zagreb neselektivno izdaje naloge za hapšenje osumnjičenih Srba, pa se tako čak i krađa stoke ili nameštaja za vreme rata tretiraju kao ratni zločin.     
Nakon što je Evropska unija iznela prigovore na propuste u pravosudnom postupku i neproporcionalno veliki broj optuženih Srba, Zagreb je bio primoran da preispita mnoge od optužnica podignutih devedesetih godina. 
Uprkos tome, hrvatska vlada osporava optužnice koje dolaze iz Srbije, pa je nedavno predloženo usvajanje novih zakona kojima se optužnice podignute u Beogradu praktično odbacuju. 
Ovaj potez je izazvao oštre kritike, naročito organizacije Amnesty International koja je u oktobru ove godine izdala saopštenje u kojem se EU poziva da izvrši pritisak na Zagreb da promeni način na koji pristupa suđenjima za ratne zločine.  
Reagujući na ovaj poziv, EU je oštro kritikovala Zagreb zbog predloženih zakonskih izmena, uz primedbu da se političari, pred parlamentarne izbore zakazane za decembar, na ovaj način dodvoravaju glasačima koji se izrazito protive gonjenju ratnih zločinaca.
Prva izručenja u regionu
Ipak, od leta prošle godine većina država na Balkanu je zaključila ili se nalazi u procesu zaključivanja bilateralnih sporazuma o ekstradiciji. Makedonija je potpisala sporazume sa Kosovom, Hrvatskom i Crnom Gorom, a u toku su pregovori sa Srbijom i Bosnom i Hercegovinom.
Hrvatska ima bilateralne sporazume sa većinom zemalja na Balkanu, a Beograd, ako se izuzme već pripremljeni sporazum sa Makedonijom čije je potpisivanje odloženo zbog letnjih parlamentarnih izbora u Skoplju, ima potpisane sporazume sa svima osim sa Bosnom. 
Jedan od direktnih rezultata potpisivanja sporazuma između Hrvatske i Srbije jeste otvaranje saradnje između Beograda i Zagreba u gonjenju okorelih kriminalaca koji žive na njihovoj teritoriji. 
Blerim Bedžeti, makedonski ministar pravde, i Duško Marković, njegov crnogorski kolega, potpisali su ove godine sporazum o ekstradiciji

Hrvatski državljanin Srećko Kalinić je bio prvo lice izručeno iz Zagreba u Beograd na osnovu novopotpisanog sporazuma, u avgustu prošle godine.
Kalinić je potom osuđen na četrdeset godina zatvora po optužnici koja uključuju učešće u organizaciji atentata na Zorana Đinđića, bivšeg premijera Srbije.
Kada je 2009. godine policija u Srbiji uhapsila srpskog nacionalistu Željka Milovanovića, on je već bio osuđen zbog učešća u ubistvu hrvatskog novinara Iva Pukanića, u postupku koji je vođen u njegovm odsustvu 2008. godine.
Sada mu se sudi u Beogradu kao pripadniku grupe koja je ubila Pukanića, a Zagreb pomaže tužiocima u Beogradu, što ukazuje na poboljšanje odnosa između dve države. 
“Milovanović… je u vreme hapšenja imao tri državljanstva: srpsko, hrvatsko i bosansko. Zbog toga je tako dugo uspevao da izmakne pravdi,” objašnjava Oparnica iz kancelarije Interpola u Srbiji.
Takva vrsta regionalne saradnje je od velikog značaja ako balkanske države žele da uspešno gone kriminalce, konstatuje Blerim Bedžeti, novoimenovani ministar pravde u Makedoniji.
“Zahvaljujući ovim sporazumima [o ekstradiciji], smanjuje se mogućnost da se kriminalci sakriju iza dvojnog državljanstva ili zakona koji im pomažu da izmaknu pravdi,” kaže on.
Mogućnost ekstradicije i dalje ograničena
Ipak, ovi sporazumi su tek prvi korak na putu uspostavljanja jednog efikasnog i sprovodivog procesa ekstradicije. Oni se odnose samo na dela kao što su pranje novca, organizovani kriminal i korupcija. 
Čak i posle potpisivanja sporazuma o ekstradiciji, ubice, silovatelji i sitni kriminalci će i dalje moći da se kriju iza svojih višestrukih državljanstava.
Dragan Paravinja je prvo bio optužen za pokušaje silovanja u Srbiji, 2002. godine, a potom i za silovanje u Bosni, 2011. godine. Po ovim optužbama je osuđen na četiri i po godine zatvora u Srbiji i dve godine i deset meseci zatvora u Bosni. Uspeo je da izbegne obe kazne zahvaljujući tome što poseduje hrvatski pasoš. 
Blerim Bedžeti, makedonski ministar pravde, i Bariša Čolak, ministar pravde u BiH, potpisuju protokol o saradnji

Posle hapšenja u Sloveniji 2007. godine, izručen je Hrvatskoj, nakon što je zahtev za izručenje iz Srbije odbijen uz obrazloženje da bi ljudska prava uhapšenog mogla biti ugrožena. Paravinja je kao slobodan čovek nastavio da živi u Hrvatskoj, gde je pronašao  novi dom i novi posao, sve dok nije imenovan kao prvoosumnjičeni u slučaju nestanka sedamnaestogodišnje Antonie Bilić iz Drniša u jugozapadnoj Hrvatskoj. 
Bosanska policija ga je uhapsila u junu ove godine. U julu su bosanske vlasti donele odluku da ga privremeno izruče Hrvatskoj, radi sprovođenja istrage o okolnostima pod kojima je Antonia Bilić nestala. Po završetku istrage Hrvatska je dužna da Paravinju ponovo preda vlastima Bosne i Hercegovine, do trenutka izvršnosti sudske presude donete u Bosni.
Paravinja nije mogao biti izručen čak ni po novom bilateralnom sporazumu o ekstradiciji, Problem prekršilaca zakona koji se kriju u susednim državama u regionu može se rešiti jedino sporazumom koji će se odnositi na čitavu teritoriju Balkana i obuhvatati sve vrste krivičnih dela.
“Evropska unija je ovaj problem rešila uvođenjem evropskog naloga za hapšenje. Samo ga mi [balkanske države] još ne primenjujemo i zbog toga je ovaj region raj za kriminalce,” izjavio je Vojkan Simić, pomoćnik ministra pravde Republike Srbije.
“Veoma brzo ćemo početi da ga primenjujemo,” smatra on i očekuje da će ovaj novi mehanizam otvoriti vrata za izručenja, ubrzati proces i skratiti postupak na samo 45 dana, što je približno proseku u EU.
EU nalog za hapšenje
Kako smatra Erik Verber, pravni savetnik belgijske savezne pravosudne službe, evropski nalog za hapšenje predstavlja veliki uspeh, jer se na ovaj način začajno skraćuje vreme potrebno za izručenje. Zahvaljujući tome broj ekstradicija je znatno porastao posle uvođenja naloga 2004. godine.
“Potrebno je samo podneti zahtev. Birokratskih poslova je manje i procedure su kraće. Ranije nam je za izručenje bilo potrebno oko šest meseci, a u jednom slučaju u Velikoj Britaniji to je trajalo celih 11 godina. Sada se ekstradicija u proseku obavlja za 14 dana, a u Luksemburgu za samo nekoliko dana,” kaže Verber.
Evropski nalog za hapšenje je otklonio najveću prepreku u odnosima između država članica EU u ovoj oblasti: to je problem izručivanja sopstvenih državljana. Praktično nijedna evropska zemlja, sa izuzetkom Velike Britanije, do sada nije bila spremna da izručuje svoje državljane drugoj zemlji radi suđenja.
Ipak, ne misle svi da je novo rešenje dobro. Neki pravnici smatraju da je evropski nalog za hapšenje nezgrapan i da ga države mogu zloupotrebljavati. Drugi naglašavaju da jedinstveni nalog može imati smisla jedino ako verujemo da su svi pravodusni sistemi jednako skrupulozni i pošteni u primeni zakona.
Rodžer Smit, direktor londonske organizacije Justice, kaže da ako balkanske države žele da se pridruže EU i automatski se uključe u primenu evropskog naloga za hapšenje, prvo moraju dokazati da su njihovi pravosudni sistemi u stanju da donose fer presude.
“Sa stanovišta evropskog naloga za hapšenje uopšte nije važno čiji pasoš nosite, jer državljanstvo nije od velikog značaja u EU. Važnija je vera u integritet pravosudnih sistema u svim zemljama,” kaže on.
Evropski nalog za hapšenje se našao na udaru kritike brojnih pravnih organizacija, uključujući i londonsku oprganizaciju Fair Trials International, upravo zbog toga što jednostavnost procedure omogućuje državama da zahtevaju izručenja i u sasvim trivijalnim slučajevima, kao što je krađa komšijske kokoške ili falsifikovanje jedne novčanice od sto evra.
Bilo je i slučajeva da se isti čovek hapsi u više država EU za jedno isto delo.
Skot Krozbi, pravnik iz kancelarije specijalizovane za pravo EU, Kemmler Rapp Böhlke and Crosby u Belgiji, ide i korak dalje.
“Obrazloženje je bilo to da ne postoje značajnije razlike u kvalitetu pravosuđa od jedne do druge države, što, zapravo, nije tačno. Ne može se tvrditi da je pravosuđe u bilo kojoj pojedinačnoj zemlji u posebno lošem stanju, jer je na mnogo načina u lošem stanju u svim zemljama,” upozorava on.
Oparnica iz kancelarije Interpola u Srbiji nije impresioniran radom makedonske administracije i policije.
“Kada se u Makedoniji promeni vlada, menja se i kompletna državna uprava, od vrha do dna. Čovek jednog dana može biti šef odeljenja, a sledećeg običan pozornik na ulici. Jedna polovina zaposlenih radi, a druga polovina samo čeka svoju priliku,” kaže on.
Slične primedbe su upućene i u izveštaju o napretku za Makedoniju koji je prošle godine objavila Evropska komisija.
Konfiskacija sredstava
Pošto osumnjičene i optužene kriminalce ne mogu da izručuju, balkanske zemlje su počele da zaplenjuju imovinu najvećih kriminalaca, u pokušaju da tako odvrate buduće počinioce i povrate deo imovine ukradene od države.   
“Da biste izašli na kraj s korupcijom, morate udariti tamo gde boli... a to je imovina. Želimo da pokažemo da će imovina stečena na nelegalan način biti oduzeta i da se kriminal ipak ne isplati,” izjavio je ambasador Djurin.
U Beogradu je do sada od kriminalaca oduzeto imovine u vrednosti od 300 miliona evra. Oduzeta sredstva se dalje investiraju u borbu protiv organizovanog kriminala, kaže Simić iz srpskog ministarstva pravde. 
Makedonija je do sada konfiskovala više od 30 miliona evra od kriminalaca osuđenih u pet velikih postupaka za organizovani kriminal i korupciju.
Mihajlo Manevski, bivši ministar pravde koji je u ime Makedonije potpisao prve sporazume o ekstradiciji, veruje da će Daravelski uskoro biti izručen makedonskim vlastima.
Ipak, čak i kada Beograd i Skoplje konačno potpišu sporazum koji će omogućiti da se Daravelski vrati u Makedoniju, on bi ponovo mogao izmaći pravdi bekstvom u Bosnu ili Bugarsku. 
Ostaje da se vidi da li će vlasti stići da primene sporazum o ekstradiciji pre nego što Daravelski ponovo odluči da promeni adresu.
Slobodanka Jovanovska je novinarka iz Skoplja.
Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkan Fellowship for Journalistic Excellence, koji je rezultat inicijative Robert Bosch Stiftung i ERSTE Foundation, u saradnji sa Balkan Investigative Reporting Network. 
 

Nastavak na Medijski istraživački centar...