Blog: Bašta Balkana, 04.Jun.2011, 06:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stari lisac
Dubravka Milošević * * * Jednog maglovitog jutra u sirotinjskom kraju Londona, dok je dim iz crnih, čađavih odžaka kuljao i mešao se sa maglom, kuvala se hrana u Narodnoj kuhinji u velikim veš loncima. Deca u kaputićima i okraćalim džemperima trčala su i vikala za nekim psom po garavoj ulici. - Tada, u decembru 1900, napunio sam petnaest godina. Stajao sam pored stuba i smrzavao se. Moja majka je čistila Narodnu kuhinju i ponekad pomagala oko kuvanja. Pomagao sam i ja, da bih zaradio tanjir tople čorbe, ali, kad nije bilo posla, izbacivali su me napolje. Kad god bih hteo da se ogrejem tih dana, žene bi me terale od šporeta, govoreći, „Trči, pa se zagrej!“ I eto, tog jutra nisam znao gde ću. - „Ej, momče!“, čuh promukli glas. Podigoh glavu, i videh starca sa zelenom štrikanom kapom, na prozoru ispod tavanice. - „Hoćeš li da zaradiš?“, upita. - Hteo sam naravno, ali trebalo je prvo da pitam majku. Nije volela da radim za nepoznate ljude. Osim u kuhinji, povremeno sam prenosio pakete za bakalina, gospodina Vajta, šetao pse gospođi Higins i majka se za to nije ljutila. Razmislio sam o starčevoj ponudi i rešio da prihvatim rizik. Pljunuh i krenuh polako gore. - Njega nisam poznavao. Samo nekoliko puta pre toga sam ga video, jer je retko izlazio iz svog stana. Poguren, činio se manjim nego što je bio u stvari. Uvek je nosio zelenu štrikanu kapu. Iza malih okruglih naočara krio se blag pogled plavih očiju. Čovek, naročito mlad, mogao bi da se prevari i poveruje u dobrotu tog pogleda. Ali izbačena donja vilica od neumoljive tvrdoglavosti krivila je usta u lisičiji osmeh koji je licu davao izraz prevejanog lisca. - „Uđi.“, reče ljubazno, „Sedi, ogrej se.“, pokaza na peć. - To me je obradovalo više
Dalje
