Izvor: Blic, 28.Mar.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stara škola putopisa
Da li je putopisu kao književnom žanru odzvonilo u poplavi TV reportaža, pa i specijalizovanih TV mreža? Ni govora! Putopis je uvek bio stvaralački izazov.
Najbolje putopise danas pišu bivši „montipajtonovci" Erik Ajdl („Dnevnik alavog nitkova") i Majkl Pejlin („Putovanje tamo amo"), australijski „Novi Montenj" (po londonskom „Gardijenu") kritičar Klajv Džejms, Bil Brajson, čije su tri knjige putopisa prevedene i kod nas... Tu ćemo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zastati.
Vrsne putopise u nas su pisali Isidora Sekulić („Pisma iz Norveške"), Ivo Andrić („Zapisi o Goji"), Rastko Petrović i Miloš Crnjanski. Isidora je rekla da se može uzbudljivo putovati i po sopstvenoj sobi (biblioteka se podrazumeva), a Andrić da je prelazak preko kućnog praga već pustolovina.
Ovom težom stazom se uputila poznata beogradska novinarka Milka Lučić, koja objavljuje treću knjigu putopisa. Njena „Mediteranska ceremonija" („Službeni glasnik", 2010. 238 str.) donosi podnaslov „Sentimentalni dnevnik s putovanja po Sredozemlju i njegovim imaginarnim rukavcima", što će reći da je odabrala staru školu putopisa, pisanog s najvišim ambicijama, kulturološkim, eruditskim i, što nije nevažno, stilskim. Njeno suočavanje s korenima zapadne civilizacije je u svakom trenu podsticajno.
Kada se zatekne na mestima, od Venecije i Aleksandrije, do drevnog Persepolisa, gde se kulturne epohe prepliću, Milka Lučić analitički uranja u dela Margarite Jursenar, Tomasa Mana, Albera Kamija i drugih. Gustina i zrelost njenih esejističkih varijacija su gotovo bez premca u nas kad je reč o današnjim asovima srpske proze.
Ovo je mogla da bude knjiga prethodne godine, a vi proverite šta je sve uz nju moglo da stane.
