Izvor: Politika, 10.Avg.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta se krije u glavi izgrednika
On je anacionalan, frustriran što ne može da kupi ono što mnogi drugi već odavno imaju
Kakve li im se misli motaju po glavi, ko su i kakvi su ti izgrednici, kakva im se budućnost piše i kako će drugi i drugačiji od njih sa njima da izađu na kraj? To je pitanje koje pred prizorima rušenja i pljački u Velikoj Britaniji sebi postavljaju obični, mirni građani svih nacija i raznorodni stručnjaci – psiholozi, sociolozi, istoričari, kriminolozi...
Tek se naziru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konture portreta vandala osvetljenog ovih dana vatrom na britanskom ostrvu. Taj dečko (ima i devojaka, ali mnogo manje) ne mora da bude iz Londona ili Mančestera. On nema naciju i može se pojaviti u Beogradu ili Lionu, Đenovi ili Hamburgu, nosi kapuljaču, prekriva lice maramom, kuca na „blekberiju” ili drugom tipu mobilnog telefona kao da je profesionalni daktilograf, zna vreme i mesto kad novi tip „najki” patika stiže u prodaju. On ne napada samoposluge, sem ako mu se nađu na putu: ne treba mu hleb, a još manje mleko.
Glavna meta u opštini Hakni, na primer, jesu prodavnice sa mobilnim telefonima i radnje sa sportskom odećom i obućom. Usput, ako se zalomi, može da strada parfimerija, a nije loše doći do viskija, cigareta i votke. Analitičar Valter Openhajmer, koji za španske medije objašnjava nerede u Britaniji, uveren je da su to horde bez ideologije.
„Za razliku od nereda u predgrađima pre trideset godina, ovi sadašnji su mnogo manje politični”, piše Openhajmer i ukazuje da je glavna pogonska snaga buntovnika 21. veka „frustracija što nemaju para da kupe ono što mnogi drugi već imaju”.
Ekonomska kriza, kojom se najčešće objašnjavaju motivi za ulični boj, nije ovoga puta toliko u igri. Prema Openhajmeru, problemi mladih iz marginalizovanih gradskih četvrti stariji su od četvorogodišnje svetske krize. Teško je poverovati da je smanjivanje budžeta, koje u Velikoj Britaniji traje tek nešto više od godinu dana, imalo uticaj na život ovih mladića. Kriza, međutim, može psihološki da utiče na grupu: ubeđenje da je sve loše i da će biti još lošije, kad pomoć za stanovanje presuši, kad centar za socijalni rad zatvori vrata, da bi se pomoglo bankama.
Ali banke se ne napadaju. Umesto toga, rušilački bes sručio se na jednu staru zgradu sa nameštajem, na primer. Ona je uspela da preživi bombardovanja u oba svetska rata, ali nije preživela najezdu mladih u leto 2011.
Da li su ovi ljudi anarhisti ili nihilisti, kako je to u prvi mah izgledalo kada je haos zavladao ulicama britanske prestonice?
„Kako možeš da izgubiš veru u red i zakon, u moral, saradnju i solidarnost, u svrhu bitisanja, a da tako čvrsto veruješ u ’najki’ duksericu, ili u plazma televizor”, pita se Zoe Vilijams u „Gardijanu”.
Najnoviji modeli televizora takođe spadaju u robu bez koje se ulični buntovnici ne vraćaju kući. Aleks Hiler, stručnjak za marketing i potrošnju u Poslovnoj školi Notingem, odgovara da je danas „potrošnja falsifikat društvenog života”.
„Reklame promovišu zemlju fantazije. Konzumenti su ljudi koji se osećaju odsečenim od društva”, opravdava ih na neki način Hiler.
Ako nisu nihilisti ni anarhisti, onda su sasvim sigurno kriminalci, i mesto im je u zatvoru, izričita je poruka britanskih vlasti, čije je ogorčenje tim veće jer im je ugroženo avgustovsko letovanje. Ali u zatvorima nema mesta, i to oni znaju. Već su sve ćelije prebukirane, mnoge su se tamnice zatvorile radi uštede.
Nemačka tvrdi, bar iz zvaničnih izvora, da takve muke njih ne mogu da snađu. Nemački ministar unutrašnjih poslova Hans Peter Fridrih kaže da je kod njih „socijalna integracija vidno napredovala”. Nema, kako je rekao u intervjuu nemačkim novinama, „socijalnih napetosti kakve postoje u Engleskoj ili nekim drugim evropskim zemljama”. U Nemačkoj, po njemu, „postoji konsenzus o tome da nasilje upereno protiv nedužnih ljudi ne može da bude sredstvo za ostvarivanje sopstvenih interesa”.
U to su do pre neki dan još uvereniji bili Norvežani, pa se pokazalo da među njima postoji Brejvik, spreman da hladnokrvno pobije desetine nevinih. I Francuzi su mislili da njihove šik-zone neće nikad niko demolirati. A porazbijale su ih, pre godinu-dve, grupe tinejdžera iz predgrađa.
Sve možete, poručuju građani Ostrva čija je imovina izgorela ili opljačkana, samo nemojte da od njih pravite romantičare. Jer će vrlo brzo pokucati i na vaša vrata.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 11.08.2011.
