Izvor: Politika, 28.Okt.2014, 11:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šoumen koji govori šta misli
Boris Džonson za pobunjenike u Siriji tvrdi da vrše najgore zločine, za birokratiju u Briselu da je „poludela”, a za sebe da je imao neuspeli pokušaj šmrkanja kokaina
Kada se Aleksandar Vučić bude sastao sa Borisom Džonsonom, moraće da se pripremi za susret sa vrlo zabavnim čovekom, ali i političarem koji se ne drži unapred pripremljenog govora i diplomatskog rečnika.
Gradonačelnik Londona poslednjih godina najčešće se pominje kao verovatno budući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lider Konzervativne stranke i premijer Velike Britanije, a poslednjih dana i kao autor biografije nekadašnjeg premijera Vinstona Čerčila. O ratnom lideru je, kako prenose ostrvski mediji koji su imali uvid u knjigu, imao uglavnom reči hvale, ali za sadašnjeg vođu svoje stranke i nacionalne vlade, Dejvida Kamerona, ne baš uvek.
Džonson (50) je upečatljiv ne samo zbog svoje razbarušene plave kose, za koju se čini da je nikad ne češlja, već i zbog upečatljivih, provokativnih i često politički nekorektnih izjava, poput one da je nejednakost u društvu nemoguća jer su neki ljudi jednostavno isuviše „glupi” da bi uspeli. Ne obazirući se na partijsku disciplinu ili lojalnost, kritikovao je vladu kada se prošle godine spremala da sa SAD bombarduje Siriju.
Nekadašnji novinar i aktuelni prvi čovek Londona u drugom mandatu kazao je da ne vidi zašto bi London i Vašington naoružavali sirijske pobunjenike koji vrše „najstrašnije zločine”. Pokazalo se da su to bile gotovo proročke reči kada je jedna grupa tih pobunjenika, Islamska država, letos osvojila velike delove Iraka i Sirije, remeteći američku i britansku politiku na Bliskom istoku.
Eho Džonsonovih opaski o „najstrašnijim zločinima” odzvanjao je kada se saznalo da su sunitski ekstremisti, kojima su zapadni partneri pomagali u Siriji, otimali i u islam preobraćali iračke jazide, odrubljivali glave američkim novinarima i Kamerona i predsednika SAD Baraka Obamu nagnali da o Islamskoj državi izreknu najteže optužbe za „monstruoznost” i „čisto zlo”.
Ako se može reći da mu je bilo lako da ospe paljbu po ratu u Iraku jer je invaziju sa SAD izvela laburistička vlada Tonija Blera, ipak je trebalo političke hrabrosti da za lidera sopstvene stranke kaže da će proizvesti još jednu katastrofu (prva je naravno Irak) ako napadne Siriju.
Osim toga, kritikovao je Kameronovu vojnu intervenciju u Libiji2011. ističući da mu nije jasno kako će bombe zapadnih saveznikademokratizovati zemlju koja posle pada Muamera Gadafija ostaje u rukama naoružanih pobunjenika bez ikakvog iskustva u višestranačkom životu. Haos i gotovo potpuno odsustvo države upostgadafijevoj Libiji potvrđuju da je i ovde bio u pravu.
Očigledno je da Džonson mnogo više računa na svoju ličnost i šarm nego na podršku svog lidera i partijske mašinerije. Obrazovan je na Itonu i Oksfordu, dolazi iz ugledne i uticajne porodice i svakako iz sredine koja mu je obezbedila „privilegovano odrastanje”, što mu često spočitavaju laburistički rivali, tvrdeći da on ne razume muke običnih ljudi koji pokušavaju da se školuju ili napreduju.
Kod konzervativnih birača stekao je popularnost evroskeptičnim stavovima. Mediji ga vole zbog sočnih izjava, a veliki deo tih opaski odlazi upravo na račun Brisela. Tako je ocenio da je „birokratija EU poludela” kada je nedavno od Londona tražila da u budžet EU uplati dodatnih 1,7 milijardi funti. Dodao je da ako je ikad postojao jasan razlog za reformu EU, onda je to sigurno ovaj sa „suludim” zahtevom koji je iz Brisela stigao na adresu Dauningstrita.
Da glasači ove stranke nisu oduševljeni Britanijom u EU pokazujei to što je Kameron obećao referendum o izlasku iz EU ako konzervativci pobede na izborima za parlament sledeće godine. Ali Džonson je bio tu da začini stvari kada je kritičare ugovora o slobodnoj trgovini, o kojem pregovaraju predstavnici EU i SAD, nazvao „budalama” koje ne shvataju da će taj sporazum pumpati deset milijardi funti godišnje u britansku ekonomiju i sto miliona funti u privredu EU.
Srpski premijer bi pred odlazak u London trebalo da ima sliku neuštogljenog britanskog političara, već gradonačelnika koji je za vreme Olimpijskih igara 2012. visio sa sajle iznad parka „Viktorija” jer se sa sve kacigom i zastavama u čast pobede domaćih sportista zaglavio na kablu. Stanovnici Londona stalno ga viđaju i kako na posao odlazi biciklom.
Čak mu i liberalno orijentisani „Gardijan” odaje priznanje da je duhovit i dašak svežeg vetra u ustajaloj političkoj atmosferi na Ostrvu. Ne očekuje se da političar baš citira replike iz filma „Lice s ožiljkom”, ali on je i to uradio kada je kazao: „Uvek govorim istinu, čak i kada lažem.”Ne zna se da li se to odnosi i na njegovo nedavno priznanje „Obzerveru” da je tokom studija probao da šmrče kokain, ali da se na kraju ispostavilo da to verovatno i nije bio kokain već šećer u prahu.
J. Stevanović
objavljeno: 28.10.2014.
