Izvor: Večernje novosti, 21.Nov.2012, 09:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Snimljene poslednje scene"Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa"

CRNOGORSKI reditelj Nikola Vukčević nedavno je u Londonu snimio poslednje scene za "Dječake iz Ulice Marksa i Engelsa", film o malim ljudima u velikim i teškim vremenima. Ovo je, kako kaže, priča o teškim izborima, ljubavi i osveti, Balkanu i nekim dečacima iz ulica naše mladosti. Ali, i o našim roditeljima i njihovoj snazi da nas izvedu na pravi put u godinama tranzicije. U razgovoru za "Novosti", Vukčević poručuje da je zadovoljan >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << "kao retko kad u životu". - Završili smo nešto što je izgledalo nemoguće: snimiti film na Balkanu, po svim standardima Evrope, ali sa novcem koji je ispod evropskog minimuma. To je uspeh, posebno zbog toga što nismo napravili nijedan kreativni kompromis. "Dječaci..." govore o dvojici braće Stanku i Voju, čiji će bratski odnos biti stavljen na probu. Film posebno fokusira i mesto i ulogu majki na Balkanu. - Majka su oduvek bile antički junaci, ali nigde na svetu to nije tako izraženo kao na Balkanu. Ana Sofrenović je sve to prepoznala i iznela u ulozi majke glavnih junaka - otkriva naš sagovornik. BERGMANOVA DOSLEDNOST NAGRAĐENI pozorišni i filmski reditelj i profesor filmske režije na FDU Cetinje, doktorirao je na Ingmaru Bergmanu. Kod švedskog velikana najviše ceni to što je ostao dosledan sebi. - Razliku između subjektivne i objektivne realnosti proučavao je kroz prizmu muško-ženskih odnosa. Sebi je kroz čitavo stvaralaštvo postavljao samo jedno, bolno i intimno pitanje: kad sam shvatio da mama vara tatu da li sam ispravno postupio što nisam uradio ništa? Kod Bergmana cenim i to što je znao da odabere gde će da se rodi, za razliku od nekih od nas. Osim Ane, u "Dječacima..." igraju Momčilo Otašević, Branimir Popović, Nebojša Glogovac, Emir Hadžihafisbegović, Petar Božović, Goran Bogdan, muzičar Damir Urban... Ono što reditelju lično nedostaje "iz ulica detinjstva" pretočio je u film, a strah ga je kakva će sećanja poneti njegova deca. - Moja osećanja balansiraju između onoga što proživljavaju moji junaci. Ponekad sam Stanko, koji treba nekog da ubije, ili Vojo, koji očajnički traži ljubav. U pitanju je nešto više od jedne divne ulice u mom Titogradu, ulice u kojoj su živeli dragi ljudi, u vreme dok se pravio grad. Po rečima našeg sagovornika, od istorije nismo naučili ništa, zato nam se loše stvari ponavljaju. - "Ko ne pamti iznova proživljava", kaže Džoni Štulić, a ja mu verujem, kad god vidim rezultate parlamentarnih izbora na Balkanu. Između Vukčevićevog prvog filma "Pogled sa Ajfelovog tornja" i "Dječaka..." prošlo je devet godina. Da li je taj dug put neminovnost u balkanskoj kinematografiji? - Za one koji nisu članovi ni jedne stranke - jeste! Ne prihvatam da gluplji i gori od mene kroje kapu, pa radim 16 sati dnevno, i guram svoje: radim reklame, spotove, doktoriram, predajem na fakultetu, po potrebi cepam drva, a ako zatreba mogao bih kopati kanale - jasan je Vukčević. Reditelj dodaje da je srećan što ima mnogo istomišljenika sa kojima je podelio filmsku avanturu. Da nema ženu i decu, kaže, "sa Štulićem bi odavno vozio taksi u Holandiji". Bio bi daleko od ludila na Balkanu i naše "nepodnošljive lakoće postojanja". - Tamo ne bih mogao biti ono što želim, ono što jesam. Jer, moja duša je balkanska i ona samo ovde može da ponudi emociju i ekspresiju punu gneva, srdžbe, ljubavi, znoja i krvi. A kada toga nema, onda nam preostaje taksi. Premijera filma "Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa" očekuje se početkom leta sledeće godine.

Nastavak na Večernje novosti...