Izvor: Danas, 10.Jul.2015, 21:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo moje lepše od Londona!
Kada mi je britanski izdavač moje knjige “Mustra za revoluciju” oduševljeno saopštio da smo dobili poziv za ovogodišnji “Hej festival”, posebno kad sam u pozivu video logo koji ponosno kaže “Dobro došli u Hej na reci Vaj”, mislio sam u početku da se radi o nekoj montipajtonovskoj šali veselih Britanaca, na čijem je humoru osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka odrasla moja generacija. Ne lezi vraže, proverim na Guglu ovaj gradić iz XII veka, priupitam nekoliko prijatelja >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << iz Britanije i shvatim da se ultimativno mesto za svakog ljubitelja knjige, ali i autora zaista tako zove. Čitajući neverovatne novinske izveštaje iz ovog mestašca u Velsu, praćene listom selebritija koje je festival dosad ugostio, pokušao sam da se kao dobar štreber pripremim za ono što me tamo čeka.
Prvih dana leta, dočim smo moja supruga Maša i ja izašli iz voza nakon tročasovne vožnje kroz pejzaže po kojima je Tolkin stvarao svoj Okrug u “Gospodaru prstenova”, praćeni radoznalim pogledima čuvenih velških crnoglavih ovaca, shvatio sam da nikakvo čitanje ne može da vas pripremi za doživljaj. Ovde vam međutim neću pričati ni o desetak hiljada neverovatnih posetilaca najuticajnijeg književnog festivala u Britaniji, ni o tome da smo na promociji knjige imali tačno osamsto sedamdeset ljudi u šatri veličine omanje sportske hale, ni o redovima za potpisivanje knjiga koji se otežu satima (u našem je stajalo sto dvadeset ljudi). Jer ovo je priča o tihom velškom selu i dvojici neverovatnih ljudi koji su od njega stvorili svetski brend.
Prvo su došle knjižare. Neobični osobenjak Richard Booth, koji je završio Oksford, odlučio je da 1961. otvori baš u svom rodnom selu, u napuštenoj vatrogasnoj stanici, jednu od prvih velikih knjižara, kao i berzu polovnih knjiga, pa još jednu i još jednu - malo po malo, zahvaljujući svom novcu, vezama, ali i neverovatnom talentu za marketing. Bio je baš čudak, pa se uselio u zamak koji dominira gradom i proglasio se “kraljem Heja”. Godine 1977. je počeo da izdaje i pasoše svoje “države knjiga”, a auto nalepnice “Država Hej” postale su zaštitni znak koji su ljubitelji knjige lepili na svoje automobile osamdesetih godina prošlog veka. U skladu sa svojim osobenim pravilima, čak je i popularni “Kindl”, koji sve više zamenjuje “pravu knjigu”, u Heju “zabranjen kraljevskim dekretom”. Od inicijative jednog čudaka Hej je danas sa tridesetak knjižara na manje od dve hiljade žitelja postao grad sa najvećim brojem knjižara po glavi stanovnika. A to, priznaćete, nije loša stvar za pohvaliti se.
Drugi je Norman Florence. On je 1981, umesto da kapitalizuje svoje prestižno obrazovanje i pravi velike predstave i novce u Londonu, rešio da se vrati u Hej i proba da napravi književni festival. Od početnog kapitala od celih 100 funti, za koje urbana legenda kaže da ih je dobio na pokeru, te inicijalnog niza “hipi” događaja po pabovima i livadama, upornim radom i neverovatnim talentom okupio je medije, sponzore i neka od najvećih svetskih književnih imena, i uspeo je da napravi najveći književni festival u Britaniji. Ne samo da su kroz njega prošle legende pera kao što su Mario Vargas Ljosa i Salman Ruždi, i ne samo da su stanovnici Heja, koji često rade kao vozači-volonteri za autore, vozeći ih između festivala i farmi na kojima su smešteni, imali prilike da u svojim kolima provozaju Harija Belafontea, Brajana Enoa ili Šerloka lično - Benedikta Kumberbirča, pošto osim pisaca na festivalu učestvuju glumci i muzičari iz celog sveta. Hej je postao mnogo više. Moćna mašinerija festivala uspela je da stvori petnaestak franšiza, pa se “Hej festival” kao brend već godinama održava u zemljama toliko udaljenim od zelenih brda Velsa, zemljama kao što su Kenija, Bangladeš, Meksiko, Kolumbija ili Liban. Hej je postao drugo ime za ljubav prema knjizi.
Nije da otpora nije bilo i među samim Velšanima. Stanovnici malenog sela bili su zabrinuti, i trebalo je da prođe skoro decenija dok su ukapirali da reka turista i međunarodnih književnih selebritija koja početkom leta hodočasti u njihov gradić neće upropastiti ni mir, ni tradiciju, te da uzgoju ovaca svakako neće škoditi bezbrojne knjižare, pa ni klinci koji pet dana u godini na zelenoj livadi pored reke Wyeslušaju preglasnu muziku i popuše neki džoint. “Borba je bila teška, ali sada celo selo živi za festival”, kaže mi naša domaćica Shon, u čijoj kući smo odseli, čarobna bistrooka žena šezdesetih godina koja i dan-danas svako toplo jutro odlazi na plivanje u ledenoj reci. “Ali pobedili smo, i nije da lokalcima nije milo kad znaju da se za njihovo seoce čuje u celom svetu.”
Sad, nakon celog ovog pisanija, zasigurno se pitate kakve sve ovo veze ima sa nama. Ima, ima, jer me među ovcama i ljubiteljima knjige nikako nije napuštala misao o tome kako pametni ljudi koji su lokalpatriote mogu da poklone svom mestu neverovatne stvari kakve su međunarodni festivali ili zvanje “svetskog brenda” samo ako su dovoljno kreativni, uporni i hrabri. U nedelji u kojoj počinje 20. po redu EXIT – po svetskim medijima jedan od najboljih svetskih muzičkih festivala, načitaćemo se tekstova o hedlajnerima i svetskim zvezdama, desetinama hiljada turista iz inostranstva, ali nikako ne smemo da zaboravimo i na to sa koliko se otpora - od lokalnog do društvenog i političkog, suočavaju momci iz EXIT-a - Dušan Kovačević, Sagor i ekipa, u proteklih deceniju i po, a koliko sa druge strane svojim fantastičnim radom donose svojoj zemlji i svom Novom Sadu nešto tako veliko i značajno kao što je EXIT. Od Koštuničinih lokalnih talibana, koji su 2002. i 2003. pominjali zabranu festivala zbog navodnog ugrožavanja “novosadske kulturne baštine”, do kreativnih istražnih organa koji su u besplatnim kartama koje su organizatori delili pronašli povod da i 2004. organizatore festivala pohapse, dubina naše gluposti, nerazumevanja trendova i iracionalnosti nije za zanemarivanje. I sve to od naroda koji će vazda spremno da zapeva “Selo moje lepše od Pariza”. Zato su nam egzitovci, neki novi klinci iz Savamale i ovi entuzijasti iz Velsa razlog više da se uzmemo u pamet, skinemo naočare ljubomore i zavisti, nahranimo i onu komšijinu kravu i počnemo da cenimo trud i uspeh, jer, kao što reče pokojni Zoran Đinđić, narod koji ne veruje u trud i uspeh ne može da bude uspešan narod.
Autor je gostujući predavač Univerziteta Harvard
