Izvor: Politika, 07.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šarm londonske škole
Bejkonovo karikiranje portreta po kome će postati lako prepoznatljiv u moru striktno definisanih slikarskih struja, ne podleže klišeu popularnog trenda svođenja formi
Specijalno za „Politiku”
Salcburg – U salcburškom Muzeju moderne umetnosti u toku je izložba „Počasni gost. Frensis Bejkon i njegov milje” na kojoj su izloženi radovi umetnika samozvane „londonske škole” kojoj, sem Bejkona, pripadaju Lusijan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Frojd, Majkl Endrjuz, Frenk Auerbah, Leon Kosof i Ronald B. Kitaj. Takođe su pokazani i radovi bliskih prijatelja Frensisa Bejkona – Pitera Doiga i Dejvida Hoknija.
Ova izložba je likovna, tekstualna i vizuelna oda prijateljstvu koje je vladalo među slikarima Londonske škole, ali i prijateljstvima koje su stekli tokom svojih dugogodišnjih pijanki u londonskom pabu „Koloni rum”. U emotivno ispripovedanoj priči ne izostavljaju se ni anegdote, ni ljubavne afere, ni tragedije, te je pored mita o Henrijeti Moraes, fatalnoj ženi i „kraljici divljeg života u Sohou”, jedna od glavnih storija i ona koja se tiče Bejkonove sedmogodišnje ljubavne veze sa Džordžom Dajerom, sitnim kriminalcem koji je 1971. sebi oduzeo život. Bejkon se, posle ovog tragičnog događaja, pritiskan grižom savesti, do kraja života vraćao portretisanju svog nekadašnjeg životnog saputnika.
Mali kuriozitet ove izložbe koja traje do 6. jula jeste da njen naslov – „Počasni gost” – nije posvećen nijednom od umetnika Londonske škole, već najpoznatijoj Bejkonovoj muzi Henrijeti Moraes. Svi eksponati potiču iz privatnih kolekcija širom Engleske.
Frensis Bejkon stvara osobeni način portretisanja u posleratnim vremenima u kojima se moderna umetnost na evropskom i američkom kontinentu kreće u pravcu minimalizma i avangardizma. Karikiranje ljudskog lika, po kojem će postati lako prepoznatljiv u moru striktno definisanih slikarskih struja, ne podleže klišeu popularnog trenda svođenja formi; Bejkonovi portreti ostaju, pored agresivno izvedenih poteza četkicom, verni originalnim karakterističnim crtama lica naslikanih modela. Bejkon za svoju „konzervativnost” dobija indirektnu podršku Lusijana Frojda, Frenka Auerbaha i Leona Kosofa koji se, takođe, suprotstavljaju novim slikarskim trendovima i ostaju verni tradiciji figurativne umetnosti.
Ovakva odluka će ih kolektivno baciti na marginu i obeležiti kao staromodne autsajdere, što će se direktno odraziti i na njihove privatne živote. Upravo kroz tu nameračenost da odbrane figurativno slikarstvo od napada i iskorenjavanja, između umetnika Londonske škole stvoriće se čvrsto prijateljstvo koje će se odraziti i na njihove kompozicije u smislu upotrebe tehnike i motiva i, što je najbitnije – na zajedničku fascinaciju likovnim predstavljanjem ljudi iz njihove neposredne okoline. Između 1962–1980, slikari Londonske škole često će se međusobno portretisati. Tu je vredno spomenuti Kitajev neokubistički portret Dejvida Hoknija (1976–1987) ili više od dvadeset Bejkonovih portreta Lusijana Frojda.
Još jedna zajednička crta im je vezanost za britansku prestonicu, iako nijedan od njih nije poreklom iz Londona, a samo dvojica – Majkl Endrjuz i Leon Kosof – potiču iz Engleske: Lusijan Frojd i Frenk Auerbah, obojica jevrejskog porekla, pobegli su u Englesku pred nacistima, Frensis Bejkon je Irac, a Ronald B. Kitaj – Amerikanac.
Naziv Londonska škola prvi put se čuje 1976. na izložbi u galeriji Hejvard u kojoj grupa umetnika poznata pod nazivom „Ljudska glina” izlaže svoje radove, a kumuje mu Ronald B. Kitaj. Iako nikada nije proizvela svoj manifest niti se tačno definisala, Londonska škola je veoma brzo razvila svoj lako prepoznatljiv stil koji se dovodio u direktnu vezu sa Bejkonom, Kitajem, Endrjuzom, Kosofim, Frojdom i Auerbahom.
Londonska škola se od kraja 1960-ih redovno sastaje u londonskom pabu „Koloni rum” čiju klijentelu, na osnovu svog najvećeg „mamca” – Frensisa Bejkona – bira vlasnica Mjuriel Belčer. Za razliku od drugih mesta na kojima se okupljaju isključivo umetnici, namera Belčerove nije da od svog paba napravi dosadno gnezdo lokalnih slikara. Već u nekoliko prvih godina polazi joj za rukom da privuče publiku sastavljenu od političara, književnika, fotografa, glumaca, biznismena ali i sitnih kriminalaca koji lokalu donose značajan promet.
Najodaniji hroničar atmosfere koja je vladala u pabu „Koloni rum” je slikar Majkl Endrjuz. Njegova dva najpoznatija grupna portreta su ulja na platnu „Koloni rum I” i „Istorijska slika”, oba iz 1962. „Istorijska slika” pokazuje samo uzan krug prijatelja i slikara koji okružuju Frensisa Bejkona, sa Moraes kao centralnom figurom.
Divlji život iz „Koloni ruma” opisao je Džon Mejburi u svome filmu „Ljubav je đavolska stvar” (1988) u kojem Derek Džejkobi tumači Bejkona, Danijel Krejg – Dajera, a Tilda Svinton igra ulogu Mjuriel Belčer.
Marina Bauer
[objavljeno: 08/06/2008]
