Izvor: Politika, 23.Avg.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
S pravom očekujemo više medalja u Riju
Nebojša Ilić, predsednik Programske komisije OKS, govori u ime veslanja ali i ostalih uspešnih pojedinačnih sportova
Srpski takmičari u pojedinačnim sportovima osvojili su 11 medalja na najvećim takmičenjima od početka leta, a kad se tome pridodaju trofeji na jakim turnirima (svetski kupovi, gran pri takmičenja) i odličja u mlađim kategorijama, postoji sasvim dovoljno razloga da se nadamo da će u Riju 2016. biti bolje nego u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Londonu 2012 (četiri medalje). Najveći pomak napravili su kajakaši, koji su osvojili četiri odličja za proteklih 14 godina, a sada samo u mesec dana sedam.
Veslači su već godinama nadomak olimpijskog podijuma i sve više veslača i posada uspeva da se probije na pobedničko postolje na najznačajnijim takmičenjima. Veslanje je, inače, naš najuspešniji sport posle streljaštva u ovom milenijumu (18 medalja).
Selektor veslača Nebojša Ilić, koji je i predsednik Programske komisije Olimpijskog komiteta Srbije (OKS), kaže da nije iznenađen buđenjem pojedinačnih sportova.
– Individualni sportovi su medijski u drugom planu po navici, pa su se samim tim ti sportisti okretali radu a ne medijskoj promociji, radili na onome što im je, zahvaljujući ispravnoj politici Ministarstva omladine i sporta i Olimpijskog komiteta Srbije i omogućeno. U OKS su napravljeni jasni kriterijumi koji kao precizan radar regustruju svakoga ko daje rezultate i zato svi imaju isti tretman. Takav odnos je bio stimulans za sport i trenere da istraju u radu jer su videli da neko to prepoznaje. Sistematičan rad i ispravna politika su obezbedili da postanemo jedna od vodećih zemalja u regionu pa i u Evropi po medaljama u individualnim sportovima. Broj evropskih prvaka koje Srbija ima ove godine, u kajaku, veslanju, atletici, plivanju, tekvondou, streljaštvu jeste impresivan. A to su uglavnom najteži, osnovni sportovi olimpizma, kojima se bave sve zemlje na svetu. Biti u takvim konkurencijama na podijumu, uz već tradicionalne uspehe poput vaterpola i odbojke, velika je stvar za naš sport i zemlju. Svi s pravom možemo da očekujemo više medalja u Riju 2016.
Ilić dalje kaže da je tekvondo „tipičan primer prepoznavanja rezultata i investiranja u programe”. Što se tiče veslanja, na pitanje u čemu je tajna uspeha, odgovara:
– Ključno je više stvari. Ako hoćemo da se trkamo s najboljima, godišnje nam je potrebno da veslamo pet-šest hiljada kilometara u određenim režimima i kvalitetnim čamcima, neophodna je kvalitetna oprema. Da bi se preveslalo pet-šest hiljada kilometara potrebno je da veslamo i zimi, a mi to ne možemo kod nas, na zaleđenim rekama. Država nam omogućava, shodno kategorizaciji, da sprovodimo svoje programe. Godinama smo pravili juniorske evropske prvake, u kontinuitetu 15 godina uzimamo medalje u svim uzrastima, pratimo nove tehologije trenažnog procesa. Stručan rad i podrška države su doprineli da budemo uz rame Nemcima, Englezima, Amerikancima... Velika je stvar to što živimo u trenutku kad su na ključnim pozicijama u ključnim sportskim institucijama ljudi sa velikim sportskim pedigreom i iskustvom.
Budžet Veslačkog saveza Srbije za ovu godinu je, prema Ilićevim rečima, 37 miliona dinara (za sve programe za sve selekcije) a od OKS stiže dodatnih 10-11 miliona.
– Mi smo zadovoljni time, ali treba znati da je to duplo manje nego što imaju duplo lošiji od nas u regionu. Dok Nemci, Italijani i Francuzi imaju desetostrzuko veće budžete. Mi uspevamo zahvaljujući domaćinskom ponašanju. Zimi veslamo u Kotoru i u Turskoj gde je pun pansion oko 25 evra, ne idemo tamo gde je 70-80 evra. Tako mnogo štedimo, a svi takmičari imaju pristojan standard.
A što se tiče ambicija za Olimpijske igre u Riju 2016...
– Činjenica da poslednje dve godine imamo evropske prvake daje nam za pravo da postavimo realan cilj a to je barem jedna medalja. Imaćemo četiri ili pet posada u Riju, a to podrazumeva da moraju da budu među prvih deset na svetu, što je norma.
A. Miletić
----------------------------------------------
Strelci imaju sve osim – doma
„Cilj strelaca uvek medalje i tako će biti i na Igrama u Riju 2016. godine”, ističe Srećko Pejović, sportski direktor Streljačkog saveza Srbije, najuspešnijeg sportskog saveza u našoj zemlji u ovom milenijumu (23 medalje na najvećim takmičenjima).
Pejović kaže da tajna uspeha streljaštva počiva na dugoj tradiciji koja se neguje iz generacije u generaciju:
– U Srbiji ljudi vole streljaštvo, imamo razgranatu mrežu klubova. U svetu postoje klubovi iz 14. i 15. veka, kod nas su neki iz 18. veka. Bivši vrhunski strelci postaju vrsni treneri, sa velikim iskustvom, koji znaju da nađu talente i da ih usmere ka medaljama.
O trenutnom položaju streljaštva kod nas kaže:
– Oseća se značajno veća podrška države poslednjih nekoliko godina. Država je uvek bila uz nas, ali sada posebno. U streljaštvu ne možete da ostvarite kapital na prodaji igralča, tu sve zavisi od državnog novca. Kroz programe Ministarstva omladine i sporta i OKS perspekivni strelci imaju veće šanse. Klubovi nemaju sredstva da popune sve rupe.
Ipak, nije sve savršeno...
– Jedini problem streljaštva u Srbiji danas je to što nemamo adekvatan objekat po svetskim standardima, da imamo kvalitetne pripreme kod kuće, a da ne idemo van zemlje. To je ono što sada očekujemo od države. Naši strelci su svetski krem, ali naši najveći rivali imaju mnogo bolje uslove. Naš dom je od 1887. godine bilo strelište na Carevoj Ćupriji. Tu bi mogao da bude vrhunski trening centar, tu gde je kod nas zvanično počelo streljaštvo. Valjda će država imati sluha i za to.
A. M.
----------------------------------------------
Najteži je prvi uspeh
Zorana Arunović je zablistala pre četiri godine, na Svetskom šampionatu, kada je osvojila tri medalje, od kojih je najznačajnija zlatna u pojedinačnoj konkurenciji vazdušnim pištoljem. Od tada je osvojila pregršt odličja na velikim takmičenjima, a samo joj nedostaje olimpijsko koje će napasti kroz dve godine u Rio de Žaneiru.
–Za streljaštvo je najteže postići prvi uspeh, nakon toga ulazite u program finansiranja Olimpijskog komiteta Srbije i onda je sve mnogo lakše. Krenula sam krupnim koracima napred onog trenutka kada je OKS uveo kategorizaciju, od tada imam znatno bolje uslove. Materijalni deo je sekundaran, ali je bitno da možete da uradite to što je zacrtano sa trenerom. Džaba sve ako niste sami zacrtali vrh.
Njena sestra i trener Jelena Arunović slaže se da je preloman trenutak bio uvođenje kategorizacije OKS:
–OKS nas je zbog naših rezultata stavio u adekvatnu kategoriju koja garantuje dobre uslove za pripreme, takmičenja, suplementaciju, saradnike, psihologa, fizioterapeuta... Ranije nismo imali dovoljno municije. Zato mogu da kažem da postoje dva različita perioda: pre no što je Zorana ušla u kategorizaciju OKS i posle toga. Od 2009. godine, od zlata u Peskari, ušla je u treću kategoriju, a kako su uspesi bili sve bolji tako je ulazila u više kategorije i samim tim dobijala bolje uslove. Prvi uspeh je najteži, kad bez ikakvih sredstava na svojim leđima iznesete uspeh.
----------------------------------------------
Sportske „penzije” i do 210.000 dinara
Mnogi poznati sportisti iz drugih zemalja sa prostora Jugoslavije govorili su proteklih osam godina, otkako je u Srbiji uvedena Uredba o nacionalnim priznanjima u sportu, da zavide našim sportistima. U Hrvatskoj postoje zahtevi da se i kod njih uvede nešto slično, a reč je o tome da svi osvajači medalja na najvećim takmičenjima budu zbrinuti do kraja života.
Za razliku od profesionalnih sportista, postojalo je mnogo bivših asova koji su godinama živeli na ivici egzistencije. Ali, od pomenute Uredbe, donete na inicijativu proslavljenog vaterpolo reprezentativca i nekadašnjeg ministra sporta Đorđa Perišića, vraćeno je dostojanstvo onima koji su iznosili olimpijske medalje na prodaju da bi imali šta da jedu.
Tako poslednjih osam godina Ministarstvo omladine i sporta (MOS) isplaćuje nacionalna sportska priznanja dobitnicima odličja u olimpijskim sportovima (sportisti stiču pravo od navršene 40. godine), što se kraće naziva „sportska penzija”. U uredbi se kaže da se „nacionalno sportsko priznanje dodeljuje u vidu diplome i doživotnog mesečnog primanja”.
„Penzija” se obračunava na osnovu prosečne plate u Srbiji za decembar prethodne godine (u decembru je najveći prosek). Od medalja se najviše vrednuje olimpijsko zlato (tri prosečne decembarske plate), a najmanje evropska bronza (jedna plata).
Pošto je u decembru 2013. prosečna plata iznosila 70.000 dinara, olimpijski šampioni u tekućoj godini imaju penziju od 210.000 dinara. Olimpijsko srebro se „množi” da dve i po plate, a bronza sa dve. A ostale medalje ovako – svetsko zlato (dve i po prosečne plate), srebro (2), bronza (1,5), evropsko zlato (2), srebro (1,5), bronza (1).
Nema sumnje da je i ova Uredba silno motivisala takmičare u „neprofitabilnim” sportovima da i poslednji atom snage ulože u svoju karijeru. Svakako, i jednokratne novčane nagrade za svaku medalju imaju svoju ulogu u procvatu pojedinačnih sportova, a kreću se od 10.000 evra (evropska bronza) do 35.000 evra (olimpijsko zlato).
----------------------------------------------
OKS osigurao sve olimpijske kandidate
Olimpijski komitet Srbije (OKS) kao jednu od dobrih stvari koje je omogućio našim vrhunskim sportistima ističe i osiguranje za sportiste. Zdravstveno i putno osiguranje (za ceo svet) imaju svi olimpijski kandidati i njihovi treneri, a osiguranje za posledice nesrećnog slučaja samo sportisti. Trenutno je osigurano 92 sportista ili trenera u pojedinačnim sportovima, a isto važi i za ekipne sportove.
----------------------------------------------
Zašto se nazivamo „zemljom sporta”...
Za poslednje četiri olimpijade osvojili smo 12 olimpijskih medalja, ili tri u proseku: dve zlatne i po pet srebrnih i bronzanih. Olimpijski šampioni su samo odbojkaši (Sidnej 2000) i Milica Mandić (tekvondo). Po tome smo na začelju ne samo u Evropi, već i u regionu, pa nije jasno zašto sportski radnici i mnogi političari uporno pričaju da je Srbija „zemlja sporta”. Sport je nesumnjivo jedan od naših boljih „brendova”, ali po sportskim uspesima ispred nas su daleko čak i komšije Rumunija, Bugarska, Mađarska, a čak i jedna Slovenija, koja ima stanovnika kao Beograd, u Pekingu 2008. bila je ispred nas, a u Londonu 2012. podelila s nama 42. mesto. Čak se ni po strasti s kojom pratimo sport ne razlikujemo puno od drugih.
Svakako, sada smo na dobrom putu da opravdamo taj nadimak. Rezultati iz poslednjih godina, a posebno ove donose veliko ohrabrenje, baza pretendenata na olimpijske medalje sve je šira, i sve ukazuje na to da će na Igrama u Rio de Žaneiru kroz dve godine Srbija imati mnogo bolji nastup nego u Kini i Engleskoj.
objavljeno: 24.08.2014.
