Izvor: Poznati.info, 15.Jul.2012, 06:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roling stounsi: Nema boljih
Za razliku od njihove generacije, koja u najboljem slučaju brine samo o svojoj bašti, Mik Džeger i kompanija na poslu ostaju do kasno uveče
NEKO je jednom rekao da se dinosaurusi pomeraju retko, ali da, kad to čine, za njima ostaju veliki i duboki tragovi. Baš takve otiske iza sebe ostavljaju „Roling stounsi“. Bez obzira na to da li sviraju pred sto ili 100.000 ljudi, oni prolivaju istu količinu znoja. Za razliku od njihove generacije, koja u najboljem slučaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << brine samo o svojoj bašti, Mik Džeger i kompanija na poslu ostaju do kasno uveče. Prvi put u karijeri, na binu londonskog „Marki“ kluba popeli su se 12. jula 1962. i tako zvanično počeli jednu od najuzbudljivijih priča u istoriji popularne muzike. Pola veka kasnije, kraj te priče, ispunjene danima opasnog življenja, još uvek se ne nazire.
Odavno su ostali usamljeni na vrhu. Nijedna grupa pre ni posle njih, nije uspela da se održi tako dugo i sa takvim uspehom. Pomeranjem svih granica, obaranjem svakog rekorda i ispunjavanjem nezamislivih izazova, „Stounsi“ su naterali publiku da im se stalno vraća. Sredinom šezdesetih bili su proglašeni državnim neprijateljima broj jedan, a onda su se uvukli u establišment koji su otvoreno prezirali. Džeger, Ričards, Vots i Vud, prvi su ušli na teritoriju gde nema nikakvih znakova, putokaza ili uputstava o tome šta treba raditi. Linija do koje budu stigli biće limit za sve koji idu iza njih – limit rok muzike. Braneći titulu najvećeg rok benda na planeti, praćeni milionima obožavalaca i popularniji nego ikad, „Stounsi“ nam danas pokazuju kako se prkosi zakonima prirode, tržišta i trendova.
- Ne verujem da će se u svetu pojaviti još jedna grupa kao što smo mi, a ako se i pojavi, sigurno neće imati tako dobrog gitaristu kao što sam ja – izjavio je 1978. Kit Ričards.
Kitu samopouzdanja nikad nije manjkalo, pa je kasnije rekao: – Ako se nađu ljudi koji ovo rade bolje od nas, prepustićemo im naše mesto. Ali, ja za takve još nisam čuo.
Po sopstvenom priznanju iz 1969, Mik Džeger nije voleo naročito ulogu pevača, jer nije dovoljno dobar da bi u tome uživao: – Više volim da sviram gitaru. U stvari, ni to baš ne umem, ali uz dosta vežbe mogao bih da napredujem, što sa mojim pevanjem nikako nije izvodljivo.
Kakva zabluda! Baš kao i kada je rekao da ne može sebe da zamisli kako u 50. godini skače po bini i peva „Satifaction“.
Kada su „Roling stounsi“ konačno osvojili Ameriku, tamošnji najprodavaniji autor i novinar Tom Vulf zaključio je da „Bitlsi“ žele da vas drže za ruku, ali „Stounsi“ žele da spale vaš grad. Džeger i Ričards sa svojim sve izraženijim talentom za pisanje pesama nametnuli su se kao vođe grupe, dok se Brajan Džons povukao u zavisnost droge, što će ga u 3. jula 1969. odvesti u smrt – najteži udarac koji su „Stounsi“ doživeli. Od Džonsa su se, dva dana kasnije, oprostili koncertom u londonskom Hajd parku, pred oko pola miliona ljudi, do tada njihovim najvećim u karijeri. Kako reče bivši basista Bil Vajmen, to možda nije bio najbolji koncert „Stounsa“, ali sigurno je bio najemotivniji koji su ikada odsvirali.
Uprkos sve većoj slavi i divljim turnejama po Americi, Kit Ričards je upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands, a onda i niz sukoba sa nervoznim establišmentom, stvorili su od njega odmetnika i narodnog junaka. Pod pritiskom britanske poreske službe zbog nekoliko godina neplaćanja poreza, računovođe su savetovale „Stounsima“ da se presele iz Engleske kako bi izbegle bankrotstvo zbog visokih poreza na imovinu. Na kraju su se preselili u Francusku. Kada je „Kotrljajuće kamenje“ 1980. objavilo album „Emotioal rescue“, Ričards nije mario ni za grupu, ni za turneju. Ali, njihova stadionska turneja iz 1981/1982, kojom su promovisali pesme sa nove ploče „Tattoo you“, prevazišla je po publicitetu sve prethodne. Menjajući svoje lice, ali i lice rok muzike, „Stounsi“ su podigli organizaciju i dizajn koncerata na zastrašujuće visok nivo. Konkurencija nije mogla ni da im zavidi na tome, jer – više nisu imali konkurenciju!
MENJANJE KRVI
KADA je početkom sedamdesetih britanski muzički magazin „NME“ objavio listu deset rok zvezda koje će najverovatnije umreti, Kit Ričards bio je broj jedan. Punih deset godina „princ tame“ i „najelegantnije odvaljeni čovek na svetu“, kako su ga titulisali, držao je prvo mesto na toj listi. Silno se razočarao kada je dospeo na deveto mesto. Priča da mu u Švajcarskoj menjaju krv je nešto što svi znaju o njemu.
- Ali ja nikad nisam promenio krv – napisao je Ričards u autobiografiji „Život“. – Ta priča potiče iz činjenice da sam, pre odlaska u Švajcarsku na kliniku da bih se skinuo sa droge, morao da sletim na Hitrou i promenim avion. A za mnom ide armija novinara tabloida i doziva me. Rekao sam: „Hajde, umuknite više. Idem da promenim krv!“ Bum, eto tako. A onda na avion. Posle toga, kao da je to objavljeno u Bibliji, ili tome nalik. Rekao sam to samo da bih njih zavarao. I otad te priče ne mogu da se otresem.
(Nastaviće se)
Izvor: Novosti.rs
