Izvor: Politika, 30.Jun.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratne intrige uz šampanjac i domine
Antiratna drama „Prst obarač metak pištolj” Nenada Prokića, izvedena u Londonu fragmentarne je strukture, radnja se dešava paralelno u Londonu, Beču, Berlinu i u Beogradu
Specijalno za „Politiku
London – Nova drama Nenada Prokića „Prst obarač metak pištolj” premijerno je izvedena u subotu 28. juna, tačno na stogodišnjicu od atentata na Franca Ferdinanda, u okviru programa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Londonskog internacionalnog teatarskog festivala, na sceni Umetničkog centra Batersi, u južnom Londonu.
Političko-istorijska, antiratna drama „Prst obarač metak pištolj” fragmentarne je strukture, dešava se paralelno u Londonu, Beču, Berlinu i u Beogradu, u predvečerje Prvog svetskog rata, ali i danas, sto godina kasnije (poslednja scena). U segmentima koji se odvijaju u Berlinu, Beču i Beogradu, akteri su istorijske ličnosti, kajzer Vilhelm II, Helmut Johan Ludvig fon Moltke, Alfred fon Tripic, Franc Jozef I, Franc Ferdinand, Leopold Berthold, Aleksandar Karađorđević, Dragutin Dimitrijević Apis i Vojislav Tankosić. Akteri londonskog dela radnje su Optimista i Zanovetalo, komentatori suprotstavljenih mišljenja, rezoneri čije je razilaženje u mišljenjima ponekada i komično.
Drama ima vrlo gusto, složeno, zahtevno idejno tkanje, vrvi od intrigantnih misli i komentara o politici, istoriji, ratovima, deziluzionistička je, otrežnjujuća, kritički usmerena prema svim zaraćenim stranama. Za razliku od nedavno praizvedenih, ličnijih i poetičnijih tekstova Srbljanovićeve i Markovićeve, koji su se bavili bliskom tematikom – „Mali mi je ovaj grob” i „Zmajeubice”, Prokićeva drama je istorijski konkretnija, preciznije i razrađenije tretira uzroke početka rata, otvarajući i korpus strateških, vojno-političkih pitanja. Na primer, autor koristi teze iz studije „Rat iluzija” Frica Fišera (1969), gde se navodi da je nemački car Vilhelm II rat isplanirao ranije, i da se samo tražio povod („Treba smisliti nekakav alibi, nešto kao povod za rat. Najbolje na Balkanu.”)
Scensko čitanje ove veoma izazovne drame, reditelja Džejmsa Jarkera i birmingemske grupe „Stans kafe”, neuobičajeno je tradicionalno, posmatrano u kontekstu ukupnog, eksperimentalnijeg rada ove grupe, na primer, u poređenju sa njihovom predstavom „Kardinali” iz prošle godine koja je imala nekonvencionalniju formu. U „Donjoj sali” Umetničkog centra Batersi, četiri glumca – Džerard Bel, Geret Nikols, Grem Rouz i Džek Trou, snažno su oživeli po nekoliko likova drame, do kraja poštujući svaku reč pisca. Svaki glumac igra po tri lika, a takođe preuzimaju i uloge naratora, izgovarajući didaskalije koje određuju mesto, vreme i atmosferu radnje (predstava traje sat i deset minuta).
Na početku svake scene, glumci otkrivaju koje će likove igrati, donekle brehtovski ne dopuštajući gledaocima da izgube kritičku distancu, a istovremeno im i olakšavaju praćenje složenosti toka događaja. U neformalnom razgovoru posle predstave, Jarker nam je otkrio da im je najveća briga u radu bila složenost drame, za englesko pozorište neuobičajena gustina ispisanih ideja. Inače, u programu za njihovu prošlogodišnju produkciju „Anatomija melanholije” navedeno je da ih je Prokić inspirisao da je rade, i tada je ova njihova saradnja i konkretno začeta („Stans kafe” su naručili od Prokića ovaj tekst).
Prostor igre je minimalistički, nekoliko stolica, flaša šampanjca, i 15.000 domina poređanih po čitavom podu, retki su rekviziti, a gledaoci okružuju glumce sa tri strane. Ti dugački, izuvijani nizovi domina koje sve vreme nadgleda peta glumica (Deniz Stenton), imaju ključan simbolički značaj. One označavaju tragične žrtve posledice ratovanja, ugašene živote, srušene gradove. Tokom priprema za rat, domine su još uvek uspravne, ali njihovo upadljivo prisustvo nagoveštava krah. Nakon pucnjeva u Sarajevu i opštih objava ratova, domine će se brzo rušiti, simbolički i vizualno efektno pokazujući brzinu širenja sukoba, laku zapaljivost opšteg ludila razaranja (domino efekat). Likovi su elegantno obučeni u crno, ispijaju flaše belog vina dok planiraju globalni rat. Neposredno pre atentata, na sceni ćemo čuti pucanj čepa sa flaše šampanjca, a već u narednoj Principove fatalne pucnje. U toj činjenici ima i nekakve brutalne ironije, koja diskretno oblaže vezu između ove dve pucnjave – porozna je granica između života i smrti, hedonizma i destruktivnosti.
Probe za predstavu su trajale samo dve nedelje, a odmah nakon londonske i svetske premijere u Batersiju, ansambl „Stans kafe” je zajedno sa našim piscem koji je prisustvovao premijeri, krenuo u Birmingem, gde će se predstava igrati tri večeri, do 4. jula.
Ana Tasić
objavljeno: 01.07.2014.
