Izvor: Danas, 12.Avg.2014, 00:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponižavanje nemoćnih
Kada je pre nekoliko godina sjajni irski novinar Donal Mekintajer snimao surove metode i iživljavanje zaposlenih u državnom domu za decu ometenu u razvoju u Londonu, javnost je bila zapanjena. Ne samo maltretiranjem nemoćnih štićenika doma, nego i neljudskim uslovima života za koje su njihove i druge porodice u Velikoj Britaniji redovno plaćale. Kod nas su uslovi života u domovima za decu ometenu u razvoju očajni.
Setite se samo onih zastrašujućih i užasavajućih >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << prizora iz Kulina od pre nekoliko godina. Ni današnje stanje nije mnogo drugačije. Zato i ne iznenađuje kad čujemo, blago rečeno, bezobrazno i bezdušno objašnjenje ministra rada Aleksandra Vulina o preporuci zaštitnika građana Saše Jankovića u vezi sa izmeštanjem doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku.
Šta se desilo? Zaštitnik građana je preporučio da Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku mora u naredne dve godine da izmesti većinu svojih korisnika kako bi se poboljšali veoma loši uslovi života u toj instituciji. Na to je ministar opšte prakse odgovorio da oni, odnosno državne institucije, pokušavaju da „osposobe ometene u razvoju da se vrate u svoje porodice“, jer para nema i za dve godine je nemoguće obezbediti smeštaj za 500 štićenika. Reč je o osobama teško ometenim u razvoju o kojima je država preuzela obavezu da se stara, pošto je njima potreban stalni nadzor. I stara se o njima kao što se i inače ponaša prema stanovnicima Srbije. Nemarno, bahato, nezainteresovano, nevoljno...
Imao sam prilike da vidim kakvi su uslovi u sličnim institucijama u Padinskoj Skeli i u zavodu „Male Pčelice“ u Kragujevcu. Verujte, uopšte nije veselo. Ali se bar zaposleni trude da ovim nemoćnim ljudima olakšaju izolaciju. Jer čitav njihov svet je smešten u tih nekoliko stotina kvadratnih metara ograđenih žicom. I tako godinama i decenijama. Od rođenja pa do smrti. U žici. Kao u logoru.
Za to vreme, vlastodršci kukaju da nema para i da su nemoćni da poprave stanje, ali zato Vlada Srbije donedavno nije znala za 40.000 zaposlenih (?!), koji redovno primaju visoke plate, a funkcioneri su toliko alavi da pojedini primaju od javnih preduzeća, dakle od novca iz državnog budžeta, i po nekoliko miliona dinara! I to na mesečnom nivou! Milion dinara većina stanovnika Srbije ne uspeva da zaradi ni za dve godine, a kamoli za mesec dana. I za šta - za sedenje u upravnim odborima. A kada se desi neka havarija ili malverzacija, niko nije odgovoran! I da, sve je uvek po zakonu, koji su prema sebi udesili. O kakvom bezobzirnom bahaćenju je reč najbolje pokazuju podaci Balkanske istraživačke mreže (BIRN), po kojima su ministarstva od 2010. do 2013. godine potrošila 500 miliona evra na takozvane diskrecione troškove. Među tim troškovima su i dugmad za košulje (5.000 evra!), cvetni aranžmani, monitoring mrkih medveda, održavanje softvera... A onda izađe tako neki ministar i kaže nema para, teško se živi, mora da se štedi...
Da se ne lažemo, srpsko društvo i državne institucije bi najradije da osoba ometenih u razvoju nema, da ne postoje, ali ne zato što im je žao njihovog bola, nego zato što moraju da se bave njima. Ono što očito ovi okovani umovi ne razumeju jeste da ta deca nisu kriva za to što im se desilo. Oni su i ovako obeleženi za ceo život svojom bolešću i ne samo što su odbačeni od društva, pošto ni lakši slučajevi nemaju načina da pronađu posao, pa su samim tim i jako siromašni, nego su i izolovani od spoljnog sveta.
Srbija je danas jedno potpuno dehumanizovano i neempatično društvo, željno krvi. A sve s ciljem da bude demokratsko i humano, po crkvenim, pravoslavnim normama. Pre izvesnog vremena dok sam se autobusom vozio kući, na jednoj od beogradskih raskrsnica, doduše nepreglednoj, desila se sledeća scena. Na jednom kraju raskrsnice je crkva, a na drugom kraju je oštra krivina i, naravno, semafori. Taksista jednom rukom okreće volan, drugom rukom se krsti! E baš tako izgleda naša „vožnja“, ne samo sa ovom, nego i sa svim prethodnim vlastima u poslednjih 25 godina. Kraj je naravno tragičan, ali o tome se u Srbiji misli tek naknadno.
Pogledaj vesti o: London
