Izvor: Politika, 12.Mar.2014, 10:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podatke o atentatu na Đinđića tražiti u Londonu
U policiji je postojala posebna organizaciona jedinica za saradnju sa britanskim službama u borbi protiv organizovanog kriminala
– Ne treba sve tražiti u Srbiji, ima nešto i van – izjavio je nedavno izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin, kao da je u pitanju igra toplo-hladno, govoreći o informacijama koje bi mogle rasvetliti šire okolnosti pod kojima je izvršen atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića pre tačno 11 godina. Kacin je ostao nedorečen, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali se iz konteksta može zaključiti da je mislio na dokumentaciju iz diplomatskih, obaveštajnih i bezbednosnih struktura.
Za početak bi se moglo krenuti od Londona, budući da su britanske bezbednosne strukture u periodu pre atentata blisko sarađivale sa kolegama iz Srbije u borbi protiv organizovanog kriminala. I da nije bilo te saradnje, nesumnjivo je da je država sa takvom reputacijom u obaveštajnom svetu analizirala ubistvo premijera jedne evropske države. Evo šta o saradnji sa Britancima kaže Mile Novaković, u vreme atentata pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije:
– U tadašnjoj Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) MUP-a Srbije postojala je čak i posebna organizaciona jedinica zadužena za saradnju sa britanskim strukturama, koja je čak i fizički bila izmeštena iz sedišta UBPOK na Makišu. Ne verujem da u inostranstvu postoje dokazi koji bi izmenili činjenično stanje načina izvršenja samog atentata, ono što je pravosnažno presuđeno. Sa druge strane, logično je da su strane ambasade u Beogradu, pa i strane obaveštajne službe, prikupljale podatke o svemu šta se dešavalo u Srbiji. U tom smislu, možda bi se moglo doći do nekih podataka o pozadini atentata – kaže Novaković.
On je napisao knjigu „Državo, ruke u vis – istina o ubistvu Zorana Đinđića” (izdavač „Vukotić medija”) u kojoj, uz niz do sada javnosti nepoznatih podataka iz biografija članova „zemunskog klana”, pominje i saradnju MUP-a Srbije i engleskih obaveštajaca koji su par meseci uoči atentata bili upoznati sa skrivanjem u inostranstvu Ljubiše Buhe Čumeta, potonjeg ključnog svedoka saradnika na suđenju za ubistvo premijera. Buha je, tvrdeći da ga progone egzekutori zemunskog klana, upao u ambasadu SR Jugoslavije u Ankari. Pojavio se problem kako ga izvući iz Turske i prebaciti na sigurno tajno skrovište.
– Zamenik ministra Nenad Milić nas je obavestio da je engleska obaveštajna služba pristala da pomogne kako bismo Čumeta prebacili iz Turske u Mađarsku, a da će mu mađarska policija pružiti potrebnu zaštitu... U Budimpešti smo prepušteni „špijunima” iz Engleske Bazbiju, tel. +4367671..., i Sajmonu, tel. 00362093..., koje prvi put vidimo i ne znamo na čijoj su strani. Trodnevni pregovori sa njima nisu išli kako nam je rečeno. Videli smo da od početnih obećanja i planova da će nam Mađari izaći u susret neće biti ništa. Preko dana smo se viđali sa Englezima, a uveče se vraćali u hotel „Astorija”, u realnom strahu da nas neko prati. Bez oružja, u sobi 412, vrata smo blokirali ormanom. Englezi nisu uspevali da uspostave kontakt sa Mađarima. Na kraju nam daju telefonom Mađara Gabora, vlasnika privatne kompanije koja iznajmljuje avione. „Snađite se sami”, bila je neizgovorena rečenica – navodi Novaković u knjizi.
Posle svega, srpska policija odustaje od prebacivanja Čumeta u Mađarsku, pa se dogovor postiže sa kolegama iz Slovačke. Iskorišćena je prilika kada je šef diplomatije Goran Svilanović boravio u poseti Turskoj. Dok je on bio sa domaćinima, avion vlade Srbije je odleteo sa Čumetom iz Ankare u Bratislavu, a zatim se vratio u Tursku po Svilanovića.
M. Galović
objavljeno: 12.03.2014.
.jpg)
