Izvor: Politika, 04.Jan.2012, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pljačkali smo, pa šta!
Sve donedavno činilo se da se o privatizaciji u Rusiji koju je ceo svet nazvao pljačkaškom – zna sve. Boris Berezovski i Roman Abramovič potrudili su se da svima pokažu kako, ipak, o tome znaju – malo.
Zapisničar u Visokom sudu u Londonu, beležeći izjave dvojice bivših prijatelja (i njihovih svedoka), napisao je prvu autentičnu istoriju ruskih devedesetih godina!
Odjednom su se, kao u kriminalnom romanu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << složile kockice, sav prljavi veš je isplivao, sve ono što se oduvek znalo, ali se nije moglo dokazati jer su akteri bili dovoljno lukavi da ne ostavljaju pismene tragove, priznala su dvojica oligarha engleskom sudiji pred prepunom salom publike i novinara.
Svedočenja aktera ovog neobičnog sudskog spora čitaju se kao pravi kriminalni roman. Koliko samo vredi podatak (pravi ili izmišljeni) da je u legalizaciji 1,3 milijarde dolara datih Berezovskom na ime „kriše”, reketa, učestvovao niko drugi do bivši predsednik Ujedinjenih Arapskih Emirata šeik Said bin Sultan al Nahajan koji je službeniku jedne od zapadnih banaka u kojoj je novac „opran” umesto pasoša pokazao novčanicu sa svojim likom!
Ili priznanjeAbramoviča da u posao sa aluminijumom nikad ne bi ušao bez Patarkacišvilija („ortaka” i kuma Borisa Berezovskog), „jer su tamo svaka tri dana nekoga ubijali”!
Ništa manje nisu zanimljive ni sledeće sekvence.
Abramovičev advokat pita Berezovskog: „Da li je tačno da ste dali Kremlju mito od 500 miliona dolara za privatizaciju naftne kompanije?“
Berezovski: „Da.“
Advokat: „Da li je istina da je vaš bivši kolega, kome ste dugovali skoro milijardu dolara, poginuo pod okolnostima koje ni do sada nisu razjašnjene?“
Berezovski, potpuno mirno odgovara: „Da“.
Advokat: „A da li su vaši poslovni partneri (nabraja imena) iščezli bez traga devedesetih godina?“
Berezovski: „Da.“
Ni advokat Berezovskog nije ništa manje informisan. On pita Abramoviča:
„Da li je tačno da ste imali nekoliko kompanija i da ste istu naftu po nekoliko puta prodavali sami sebi?“
Abramovič: „Da... ali to je sve moglo da se radi u okviru ruskog zakonodavstva tog vremena.“
Advokat: „Da li je istina da ste sarađivali sa takvim i takvim strukturama (nabraja nekoliko kompanija za koje se zna da su pripadale kriminalcima) i da su njihovi akcionari, jedan za drugim, poginuli na zagonetan način?“
Abramovič, ponovo sa osmehom: „Da.“
Nema pitanja na koje su ovi „čestiti” biznismeni odbili da odgovore – sve je jasno kao na dlanu – krađe, ubistva, falsifikati, sve po ruskim zakonima koje su, naravno, sami i napravili.
Berezovski, koga je poznati britanski novinar Pol Hlebnjikov nazvao „kum Kremlja”, ruski je biznismen čija je reč u Jeljcinovo vreme vredela više od predsednikove. On se od 2003. nalazi u emigraciji u Londonu kako bi izbegao optužbu ruskog tužilaštva za prevare, pranje novca, pokušaj nasilnog osvajanja vlasti.
Sada Berezovski tuži svog nekadašnjeg prijatelja i kolegu da je u periodu 2000–2003. po Putinovom nalogu izvršio na njega pritisak da proda svoj udeo u nekoliko ruskih kompanija, među kojima su Prvi kanal ruske televizije (tada ORT) i naftna kompanija „Sibnjeft”, po ceni daleko nižoj od tržišne. Svoj gubitak Berezovski procenjuje na 5,6 milijardi dolara. Prema optužnici, Abramovič je iskoristio promenu političke konjunkture, zbog čega je Berezovski izgubio mogućnost da utiče na Kremlj i morao da beži od zakona, da bi ga naterao da svoje aktive proda po veoma niskoj ceni. Kao dokaz navodi da je od Abramoviča redovno dobijao određene sume novca na ime dividendi.
Optuženi Abramovič tvrdi međutim da Berezovski nikad nije bio suvlasnik „Sibnjefta” i da je novac koji je dobijao zapravo bio reket zato što je koristeći svoj uticaj na Jeljcina omogućio Abramoviču da u bescenje kupuje ogromne ruske kompanije. Isplaćivan je na ime dividendi zato što nije bilo druge zakonske mogućnosti da se kapital iznese iz zemlje.
Ali i milijarde Berezovskog i Putinovo učešće u njegovoj sudbini zasenjeni su nečim o čemu, očigledno, akteri nisu razmišljali, ili im jednostavno nije bilo bitno: fiksirana u zapisniku, njihova priznanja prevode shvatanje ruske realnosti iz sfere glasina i spletki u dokazanu istinu i dokumenta.
Više ne treba dokazivati da se devedesetih do bogatstva dolazilo pljačkom, da je „kriša” bila obavezan uslov za funkcionisanje biznisa i da su pravila i institucije kapitalističkog tržišta bili ništa više od pokrića za kuloarske dogovore uz obavezno učešće bandita i vlasti.
Na „Nirnberškom procesu ruskoj ekonomiji” Berezovski i Abramovič su, pred zapanjenim sudijama, dobrovoljno priznali da su im sredstva za bogaćenje bila prevare, laži, obmane, korupcija, banditizam, ucene, pranje novca, sve čega su se mogli setiti i što su mogli da upotrebe.
I sve totvrdeći da su im biografije „čiste kao čist list papira” i da je njihov novac pošteno stečen!
Ljubinka Milinčić
objavljeno: 05.01.2012.
