Izvor: Politika, 09.Apr.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pitanje savesti istoričara
Prava istorija stanuje, naravno, na drugom mestu
Prednosti zajedničkog francusko-nemačkog udžbenika istorije, objavljenog u dva toma 2006. i 2008, svima su, od početka, bile očigledne. Londonski ,,Tajms” je, međutim, primetio da su se u njemu, istina, promovisale zajedničke, evropske vrednosti, ali kroz izrazito nepoverenje, pa i neprijateljstvo prema SAD. U izjavi za ovaj list francuski kourednik udžbenika je to čak i potvrdio.
Identitet se, izgleda, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najlakše gradi na osnovu poređenja, pa i sukobljavanja sa „drugim” i drugačijim. Čak i u pomiriteljskim zamislima, kakav je ovaj udžbenik, sračunat na prevladavanje nacionalizma i izgradnju evropskog identiteta, traga se za spoljnim, pa čak i unutrašnjim neprijateljem. Priča o francusko-nemačkom udžbeniku i Amerikancima kao da daje za pravo Rajku Grliću: „Za sreću je potrebno troje”.
Beograd, Zagreb i Sarajevo nisu Pariz i Berlin. Ovde su poslednje decenije bile doba mržnje i građanskog rata, u kome je uništena postojeća nadnacionalna struktura, dok je za Berlin i Pariz ovo doba saradnje i izgradnje nove, nadnacionalne strukture. Da bi stvari bile složenije, kako primećuje jedan od vodećih stručnjaka za savremene francusko-nemačke odnose, Žorž Anri-Sutu, Nemačka je dugo i zdušno radila na razbijanju Jugoslavije, dok je Francuska, iako se sa tim nije slagala, sve vreme morala da ima na umu svoje prioritete, a to je, pre svega, bio projekat izgradnje Evropske unije.
Uz to, razlika je i u tome što vojske Francuske i Nemačke jesu ratovale, ali Nemci nisu sistematski uništavali Francuze. Ovde su se, međutim, između Srba i Hrvata isprečili Jasenovac i genocid u NDH, uništenje srpske populacije 1995, koje se u Hrvatskoj redovno proslavlja.
Nemačka i Francuska i danas imaju ogroman zajednički interes, u koji su uložena silna sredstva, jer ove dve zemlje su motori EU. Nemačko-francuski udžbenik istorije je i nastao tako što su se, tokom susreta u januaru 2003, predsednik Žak Širak i kancelar Gerhard Šreder složili da bi bilo lepo da se on napiše (pristalice celog projekta tvrde da su im ideju dali predstavnici omladinskog nemačko-francuskog parlamenta, tinejdžeri koje su primili u jednoj od pauza zasedanja).
Zagreb, Beograd i Sarajevo, međutim, ne samo da nemaju takav interes nego su u položaju siromašnih rođaka koji pred kapijama Pariza i Berlina mole za milostinju, dok krišom, ispod prljavih dronjaka, razmenjuju niske udarce. Zagreb, naravno, može da računa na razumevanje svojih nemačkih zaštitnika, pa će uskoro, sa berlinskih zidina, prezrivo gledati naniže, na beogradske i sarajevske prosjake.
I naše vlasti, naravno, mogu da nam narede pisanje zajedničke istorije, ukoliko im, iz evropske tvrđave, u polušali doviknu da je i to jedan od uslova da nas konačno puste da uđemo. Uostalom, sve je više istoričara koji samostalno osluškuju ove naloge, pa ne samo da u njihovom ispunjavanju pretiču naše vlasti nego ih čak pred stražarima optužuju za lažno evropejstvo, nadajući se, valjda, da će bar za sebe i svoje porodice uspeti da obezbede ulazak i podršku bogatih rođaka. Zato bi odgovor na pitanje postavljeno u ovoj anketi bio: zajednički udžbenik možemo da napišemo u najkraćem roku, bez ikakvog odlaganja. Imamo mi ljude za to.
Prava istorija stanuje, naravno, na drugom mestu. Pitanje udžbenika istorije je, u osnovi, pitanje savesti istoričara i borbe za duše naše dece. Ona će nas pitati gde smo bili i šta smo radili dok su razarane Jugoslavija i Srbija. Potrebni su nam udžbenici koji će ih sprečiti da ponove naše greške. U tome nam neće pomoći porudžbine iz Brisela, sarajevske kolege koje identitet svojih đaka grade na srpskim zločinima u ratu 1992–1995, prećutkujući zločine nad Srbima, ili zagrebačkih istoričara među kojima čak i oni najliberalniji izjednačavaju ustaše i četnike. Nema sumnje da bi, u ovom trenutku, i sarajevske i zagrebačke kolege mogle da sastave duge liste neprihvatljivih tumačenja u najnovijoj srpskoj istoriografiji.
Pre više od 150 godina srpski državnici razumeli su da ćemo, sve dok se ne uspostavi balkanska i južnoslovenska saradnja, biti samo sredstvo u razračunavanjima velikih sila, i to na sopstvenu štetu. Moramo da sarađujemo, jer to je zakon budućnosti. Možda ćemo jednog dana zaista moći da pišemo i dobre, zajedničke udžbenike. No čak i tada trebalo bi da učimo našu decu da se ne odriču svoje zemlje i dobrih tradicija srpskog naroda.
*Docent na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Miloš Ković
objavljeno: 09.04.2011
