Izvor: Vostok.rs, 28.Jul.2012, 19:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Olimpijada kao barometar stanja ruskog sporta
28.07.2012. - U Londonu su upravo otvorene 30. letnje olimpijske igre. Za ruski sport je to šansa da pokaže kako trajektorija po kojoj se kretao poslednjih godina bar više ne ide nizbrdo.
Londonska Olimpijada se održava dve i po godine posle Olimpijade u Vankuveru, koja je reprezentaciji Rusije donela svega tri zlatne medalje i ponižavajuće 11. mesto po ukupnom broju osvojenih medalja. Ako su Olimpijske igre barometar opšteg stanja sporta, onda su letnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Igre u tom smislu daleko pouzdaniji barometar od zimskih, jer je broj mogućih nagrada tri i po puta veći, a uloga „faktora iznenađenja“ (kada zbog zimskih uslova ispustimo dva-tri zlata i padnemo za nekoliko mesta na listi) svedena je na minimum.
U toku čitavog postsovjetskog perioda ruski sportski barometar beležio je pad, i po broju nagrada, i u pogledu statusa u svetskoj sportskoj hijerarhiji. Taj pad nije bio strmoglav, ali je ipak suviše očigledan. U Atlanti 1996. reprezentacija Rusije više nije izgledala kao naslednica moćne reprezentacije SSSR-a, ali nije morala da se brine za drugo mesto po broju medalja iza Amerikanaca. Već 2000. godine u Sidneju prvi put je osetila kako joj Kinezi dišu za vrat i u poslednjem trenutku je pretekla konkurenta koji je već počeo da je sustiže. U Atini 2004. je i njega pustila ispred sebe, a u Pekingu 2008. je ponovo bila treća, ali već više nije ni pokušavala da dostigne ni Kinu ni Ameriku. Zato se za mesto u velikoj trojci ozbiljno nadmetala sa Velikom Britanijom, koja je tada zaostala iza Rusije za četiri zlatne medalje, ali koja će se svakako na domaćoj Olimpijadi (a status domaćina po statistici povećava broj osvojenih medalja otprilike za trećinu) potruditi da potisne Rusiju sa trećeg mesta. I potisnuće je, ako se živa u barometru spusti za jedan ili dva podeoka. Ili bolje rečeno, ako se za ove četiri godine, koliko je prošlo od pekinških Olimpijskih igara, već nije spustila (a mi to ne znamo jer se još nije zaustavila), nego šeta gore-dole, čekajući zatvaranje Igara u Londonu.
Za ekipu u kojoj ima skoro pedeset aktuelnih svetskih šampiona (po jedan na svakih desetak sportista u sastavu naše delegacije) nikako se ne može reći da je loša, ili da je optutovala u London da tamo gubi bitke.
Gotovo je nemoguće unapred odrediti gde će se na kraju živa zaustaviti, jer ruska reprezentacija, koja je otputovala u London, ima i svojih prednosti, ali i nedostataka.
Sa jedne strane, njoj, kao i u Pekingu, očigledno nedostaje ono što je svojevremeno krasilo reprezentaciju Sovjetskog Saveza: nedostaje joj baza. Ruski sportisti uopšte neće učestvovati u dve discipline: u fudbalu i hokeju na travi, ali broj disciplina u kojima od njih ne treba očekivati posebne uspehe (osim ako se ne dogodi nekakvo čudo) i dalje čini gotovo trećinu celokupnog programa: tu su i veslanje, i jedrenje, i konjički sport, i streličarstvo. Istovremeno su neki raniji njeni aduti sada u lošijem stanju u odnosu na Olimpijadu pre četiri godine. Na primer, kada je u pitanju boks, za tri od ukupno deset kategorija ruski sportisti uopšte nisu imali plasman za Olimpijadu. A o sportisti kao što je američki plivač Majkl Felps, koji se u Pekingu osam puta popeo na gornju stepenicu podijuma, Rusija može samo da sanja.
Sa druge strane, stiče se utisak da je u protekle četiri godine u ruskom sportu bilo pozitivnih promena. Konačno imamo šta da očekujemo, recimo, od gimnastike, u kojoj na dve Olimpijade zaredom Rusija nije imala nijednog olimpijskog šampiona, i od plivanja, u kome nije bilo šampiona od 1996. godine. Te discipline su ključne za ukupan broj osvojenih medalja, a u njima se najzad pojavio podmladak koji je sposoban da pobeđuje na svetskim prvenstvima, ili da se bar bori za prvo mesto. To su Alija Mustafina, Viktorija Komova, Anastasija Zujeva i Julija Jefimova. Možemo da se nadamo i u atletičare, koji su i inače obično „vadili prosek“, a na prošlogodišnjem svetskom prvenstvu su osvojili devet zlatnih medalja i, sudeći po rezultatima sadašnje sezone (u kojoj se, između ostalih, ističe Jelena Isinbajeva), mogu da računaju i na obaranje svetskih rekorda. Imali su uspeha i odbojkaši: oni su stalno bili na jedan korak od zlata, a sada su osvojili i Svetsku ligu i Svetski kup, i postali favoriti Olimpijade. Treba pomenuti i mačevaoce, i strelce, i dizače tegova, koji su u Pekingu ostali u senci, a uoči londonske Olimpijade su na glavnim nastupima bili sjajni.
U Atlanti 1996. reprezentacija Rusije više nije izgledala kao naslednica moćne reprezentacije SSSR-a, ali nije morala da se brine za drugo mesto po broju medalja iza Amerikanaca. Već 2000. godine u Sidneju prvi put je osetila kako joj Kinezi dišu za vrat i u poslednjem trenutku je pretekla konkurenta koji je već počeo da je sustiže.
Uz sve to, Rusija je sačuvala discipline u kojima se njena dominacija ne dovodi u pitanje: umetničku gimnastiku i sinhrono plivanje. U današnje vreme je i to za pohvalu, jer se dešavalo da njena dominacija „ispari“ u toku samog olimpijskog takmičenja: setimo se samo trampoline.
Za ekipu u kojoj ima skoro pedeset aktuelnih svetskih šampiona (po jedan na svakih desetak sportista u sastavu naše delegacije) nikako se ne može reći da je loša, ili da je optutovala u London da tamo gubi bitke. Ali isto tako ne može unapred da se podigne nivo žive u tom barometru koji stalno opada, ili da se bar zaustavi na nekom željenom podeoku. To ne mogu da učine čak ni oni koji su odgovorni za ishod Olimpijade. Ni predsednik Olimpijskog komiteta Rusije Aleksandar Žukov, ni ministar sporta RF Vitalij Mutko nisu izneli pravi plan osvajanja medalja, koji je još od sovjetskih vremena za mnoge postao svetinja. Samo su rekli ono što je ionako očigledno: okvirno su označili dijapazon mogućnosti ruske ekipe: oko dvadeset pet zlatnih medalja. Možda i malo više, a možda i malo manje.
I njih treba razumeti. Osećaj da je trajektorija krenula uzlaznom linijom ustvari nije baš tako ubedljiv. Suviše često su u proteklom periodu očekivanja vezana za reprezentaciju Rusije bila izneverena, jer jedno su tabele prvenstava sveta i Evrope koja često mnogo obećavaju, a nešto sasvim drugo je surova olimpijska stvarnost, gde u zasedi vrebaju Kinezi, a ruski favoriti u odsudnom trenutku mogu da izgube sav svoj predolimpijski sjaj. Suviše je veliko razočaranje kad se unapred broje potencijalne ruske medalje, a posle se ispostavi da je trebalo brojati mnogo opreznije.
U Londonu će ta razlika između „malo više“ i „malo manje“ verovatno biti još uočljivija nego inače, ako se imaju u vidu povećane šanse Britanaca na ekipno treće mesto.
Biće to zaista uočljiva razlika: ili ćemo da se ponosimo ruskim sportom, ili ćemo samo pokušavati da se ponosimo nečim drugim, što je vezano za sport, na primer brojem miliona rubalja potrošenih na izgradnju savremenih sportskih centara, ili brojem milijardi potrošenih na pripremu Olimpijade u Sočiju 2014. godine. Ali istorija (čak i ova novija, vankuverska) nas uči da ova druga varijanta uopšte ne zanima ni obične navijače, ni one koji odlučuju o tome ko će rukovoditi sportom.
Aleksej Dospehov,
Original publikacije,
Izvor: Ruska reč, Komersant
Pogledaj vesti o: London, Olimpijske igre
