Izvor: Politika, 03.Maj.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Montereja do zvezda
Dženis Džoplin i Džimi Hendriks pokazali su da bavljenje rok muzikom nije, ne može i ne sme da bude puka zabava, i da traži lično žrtvovanje
Bluz pevačica Dženis Džoplin umrla je 4. oktobra 1970. godine. Prema izveštaju lekara, preminula je od prevelike doze lošeg heroina. Dve nedelje ranije, pod sličnim okolnostima, u Londonu je okončan život gitariste Džimija Hendriksa. Tako su se, skoro istovremeno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ugasile dve od najsjajnijih zvezda rokenrola. Njihove karijere bile su meteorske, njihova muzika ispred svog vremena... Punim sjajem su zasijali na muzičkom festivalu u Montereju (1967) i izrasli u ikone roka.
Karijere Hendriksa i Džoplinove nisu se sudarale, ali ih je nosio isti tok. Bilo je to doba kada je rokenrol već prestao da bude puka zabava i sve više postajao neka vrsta bekstva od sumorne svakidašnjice. Oboje su prošli kroz prilično neprijatno detinjstvo što je svakako uzrokovalo njihovu potrebu da uvek budu u centru pažnje. Tu pažnju pronašli su, pre svega, među ljubiteljima bluza, muzike koja je, sama po sebi, sazdana na priči o ljudskoj patnji.
Kada je došao u Monterej (SAD), Hendriks je već bio zvezda u Velikoj Britaniji. Tamošnjoj publici ga je predstavio bivši basista grupe „Enimals” Čes Čendler, koji se kao ljubitelj bluza vrzmao po njujorškim klubovima gde je i naleteo na mladog i eksplozivnog gitaristu. U to vreme (pred kraj 1966) britanskom scenom su suvereno vladali Bitlsi, Rolingstonsi, Hu... ali i trojica vrhunskih gitarista – Erik Klepton, Džef Bek i Džimi Pejdž.
Pojava Hendriksa i njegov prvi album „Da li ste iskusni” („Are You Eperienced”), sa grupom „Ikspirijens”,izdat 13. maja 1967. godine, a sa kojeg je skinut i megahit „Hej, Džo” („HeyJoe”), uneli su pravu pometnju na britansku rok scenu. U Montereju 18. juna iste godine priča se ponovila – osvojena je i Amerika.
Za razliku od Hendriksa, za Dženis Džoplin pojavljivanje u Montereju značilo je, pre svega, „dokazivanje pred domaćima, kod kuće”, želju da se konačno bude prihvaćen. Dženis nije bila lepa, a u Americi to ume i te kako da boli. Zato je svu svoju unutrašnju energiju u komunikaciji sa okolinom usmeravala kroz muziku. Klasična bluz kompozicija „Kugla i lanac” („BallandChain”) koju je izvela upravo u Montereju, a što je ovekovečeno i u filmu posvećenom ovom festivalu, najbolje pokazuje kako je Dženis doživljavala i proživljavala bluz.
Među istinske zvezde roka i bluza dospela je sa kompozicijom „Letnje doba” („Summertime”), najkarakterističnijom arijom iz opere „Porgi i Bes” („PorgyandBess”) čuvenog američkog kompozitora Džordža Geršvina. Iako je „Letnje doba” bilo deo repertoara svakog ozbiljnog džez ili bluz muzičara, ono što je uradila Dženis na albumu „Jevtina uzbuđenja” („CheapThrills”, 1968) bilo je daleko više. Bila je to potpuno nova slika jednog neprikosnovenog džez standarda, za koji se mislilo da, naravno uz prihvatljive modifikacije, može da se izvodi samo na jedan način.
Ono što su uradili Džimi i Dženis, objektivno, niko nikada više nije ponovio. Dokazali su da bavljenje rok muzikom nije, ne može i ne sme da bude puka zabava. Tražilo se lično žrtvovanje, kao u gladijatorskoj areni. Čudnom igrom slučajnosti, oboje su blesnuli na festivalu u Montereju, i oboje se ugasili tri godine kasnije, praktično, u istom trenutku.
-----------------------------------------------------------
Vladali muzikom tri godine
Hendriks je rođen 27. novembra 1942, Džoplinova manje od dva meseca kasnije, 19. januara 1943. godine. Bili su dva odvojena sveta, sem u jednom – oboje su do krajnosti bili posvećeni onome što su radili. U nepune tri godine, koliko su vladali muzičkim svetom, kao da su saželi sve što su mogli da pruže rokenrolu i – otišli.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 03.05.2011
