Izvor: Politika, 08.Dec.2012, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neizdrživo nasilje nad jezičkom kulturom
Svi nazivi naših bolnica su isključivo na stranim jezicima,iako narod koji se tamo leči govori isključivo srpskim jezikom
Od Slavije do Kalemegdana, u Bulevaru kralja Aleksandra, na Crvenom krstu, Zvezdari, Karaburmi, Miljakovcu, Dorćolu, u čitavom Beogradu, nazivi lokala i firmi, ispisani su latinicom, na nekom stranom jeziku, najčešće engleskom: Krompiwood, Fast food, Snack bar, Trefolino, Nikola’ s, Nesal jeans, Restaurant..Zašto umesto „Underwear” ne bi pisalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Donje rublje”. Kao da smo u Londonu, Njujorku, Parizu... Tako je u čitavoj Srbiji. Ništa na srpskom, ništa na ćirilici. Tek ponegde: Apoteka, Pekara, Optičar, Obućar, Staklorezac... Pitali smo naše ugledne lingviste, šta se događa sa srpskim jezikom, kako sačuvati naš jezik i pismo?
Srpski književni jezik, u svojoj ne baš dugoj istoriji, ističe prof. dr Miloš Kovačević, prolazio je kroz različite krize, ali verovatno nikada nije bio u krizi kao danas. Čak i kad ostavimo po strani njegov identitetski status, tj. probleme koji proističu iz različitih imenovanja njegovih varijanata, veliki je broj problema u vezi sa njegovom današnjom upotrebom. Oni proističu, pre svega, iz njegovog društvenog i institucionalnog statusa. Srpski jezik, jednostavno rečeno, nema odgovarajući status u obrazovnom sistemu, jer se danas jedino uči u osnovnoj školi. Na svim višim nivoima školovanja – srpskog jezika, gotovo, da nema. Čak i kad ga ima, ima ga samo formalno, u planu, a ne u realizaciji, kao na primer u srednjoj školi. Na fakultetima srpskog jezika – iako se na njemu izvodi nastava svih predmeta – takođe nema.
Strani nazivi lokala u Srbiji
Srpski jezik je vrlo malo zastupljen i na studijama novinarstva. Pa kako onda da nam novinari budu pismeni. Zar se onda treba čuditi s kakvim se jezikom susrećemo u novinama danas. O televiziji da i ne govorimo: tu kao da su i zaboravili na ortoepska (pravogovorna) pravila. Danas je u modi „poengleženi” srpski, „anglosrpski” (kako reče T. Prćić).
Uticaj engleskog toliko je veliki da on ništi i opštevažeća pravila srpskoga jezika, kakvo je npr. ono o jednačenju suglasnika po zvučnosti, iz kojeg se izuzimaju gotovo sve engleske pozajmljenice: nokdaun, apdejtovati, blokbaster, skejtbord, globtroter, Mekdonalds, fišburger i sl. Krizi srpskoga jezika, naglašava Kovačević, doprinose i srbisti: nekad najjednostavniji, danas je srpski pravopis među najkomplikovanijima. Ali, najveći problem svakako jeste urušeni ugled srpskog književnog jezika, kako na institucionalnom nivou, tako i kod njegovih govornika.
Srpski jezik, kaže prof. dr Aleksandar Milanović, ugrožen je danas i spolja i iznutra. Spolja, srpski jezik ugrožavaju oni koji prave od njega, u političkim i univerzitetskim kabinetima, nove jezike; oni koji srpske knjige, štampane latinicom, u bibliotekama proglašavaju hrvatskim; oni koji tvrde na naučnim skupovima da je i ćirilica hrvatska; oni koji crtaju u udžbenicima falsifikovane dijalekatske karte; oni koji odriču, u istorijama književnosti, pripadnost dubrovačke književnosti srpskom kulturnom korpusu; oni koji prekrajaju, u istorijama jezika, srpsku jezičku prošlost. Spoljašnji napadi su za nas manji problem, iz prostog razloga što na njih manje možemo da utičemo i što ih ne generišemo sami.
Iznutra, srpski jezik ugrožavaju oni koji u političkim kabinetima onemogućavaju veći broj časova maternjeg jezika u školama; oni koji dozvoljavaju dominaciju engleskog jezika u javnoj sferi (reklame, nazivi firmi), bez obaveze plaćanja dodatnog poreza na takav luksuz; oni koji tolerišu jezički nakazne hrvatske titlove na srpskom javnom servisu; oni koji smatraju da je u Srbiji ugrožena latinica; oni koji dopuštaju ponižavajući status našeg jezika u školama u dijaspori, kao i u inostranim lektoratima i katedrama gde se izučava; oni koji misle da je ćirilica seljačko pismo s kojim ne možemo u Evropu, jer je stranci ne razumeju i koji konsekventno zaključuju da Francuz ne razume napisano „poslastičarnica”, ali razume „poslastičarnica”; oni koji jugoslovenski navijaju za srpskohrvatski jezik naspram hrvatskog (čak i „Partizanov” trener Vujošević nedavno izjavi: „Ne govorim crnogorski, već srpskohrvatski”); oni koji stvaraju hibridni anglosrpski jezik, dominantan nimalo slučajno upravo u tzv. kulturnim vodičima, koji se besplatno dele po tržnim centrima; oni koji ne reaguju na katastrofalan način izražavanja u štampanim i elektronskim medijima.
Nasilje koje nad jezičkom kulturom vrše brojni medijski vulgarizmi, kolokvijalizmi i sve moguće jezičke i stilske greške u žutoj štampi prosto je neizdrživo. Ipak, zaključuje Milanović, srpski jezik najviše ugrožavaju oni koji ne čitaju.
Danas u Srbiji, primećuje Mile Medić, urednik Jezičke tribine Udruženja književnika Srbije, nema zdravstvene ustanove u čijem nazivu možete naći neku srpsku reč. Svi nazivi naših bolnica su isključivo na stranim jezicima, iako narod koji se tamo leči govori isključivo srpskim jezikom. Tamo gde je donedavno bilo porodilište, danas je akušerska klinika, tamo gde je bila dečja bolnica, sada je pedijatrijska klinika. Oftalmološka klinika je tamo gde je bila bolnica za očne bolesti, a jezikolomna otorinolaringologija je tamo gde je bila bolnica za uvo, grlo i nos. Dermatologija i venerologija je tamo gde je bila bolnica za kožne i polne bolesti. Umesto bolnice za plućne bolesti nalazi se pulmologija, umesto bolesti krvi, stoji hematologija i tako je svuda gde su još nedavno bile bolnice.
Narod nema ništa vrednije i veće od jezika.Jezik drži narod na okupu, naglašava Medić, čvršće nego zemlja. Narod može da izgubi zemlju, da drugu zemlju zadobije, i da opstane. Opstane u jeziku, svojoj najvećoj tvrđavi.U jeziku je sve što jedan narod čini narodom, a čoveka čovekom.
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------------------------
Greške u „Politici”
– Nažalost, i u „Politici”, jezički prestižnim novinama, možemo pročitati: Četvorica pripadnika „Alkatraza” je dan kasnije pobegla iz Beograda; u kojima su dubinskim loptama poput strelama probijali bedem „crno-belih”; Basta se ustalio u tim Udinezea; Smenom generacija u kojoj su stigli i Divac i Paspalj; Babović i Smiljanić držali su „Partizanovu” sredinu terena odolevavši pritiscima; koji se najpre vešto oslobodio svojih najbližih pratioca – ukazuje dr Aleksandar Milanović.
objavljeno: 09.12.2012
Pogledaj vesti o: Pariz
