Izvor: GdeInvestirati.com, 03.Feb.2015, 12:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nebojša Katić: Srbija gubi kontrolu, a banke nas deru

BEOGRAD - Očekivanje da će bruto domaći proizvod Srbije ove godine pasti za samo pola procenta je previše optimistično, ali to i nije najvažnije, piše na svom blogu Nebojša Katić, finansijski konsultant iz Londona.

Ovaj stručnjak se plaši da će stvarna ekonomska kretanja biti gora od onih koje Vlada očekuje. A to će, smatra on, dovesti do novih pritisaka da se smanjuje javna potrošnja, ubrza >> Pročitaj celu vest na sajtu GdeInvestirati.com << prodaja javnih preduzeća i država dodatno zaduži.

Šta je ključna greška kreatora ekonomske politike u Srbiji?

Ne postoji jedna ključna greška. Reč je o pogrešnom konceptu ekonomske politike koja se vodi od 2002. To je koncept bez koncepta u kome ekonomija ide kuda voda nosi. Kreatori ekonomske politike nisu razumeli da se razvoj planira, da se on ne događa sam od sebe.

Finansijski sistem je prepušten stranim bankama i Srbija je izgubila kontrolu nad kreditnom i monetarnom, a time i nad razvojnom politikom. To je omogućilo bankama da visokim kamatama deru građane i uništavaju domaću privredu. Građanima i privredi je omogućeno i da se zadužuju u stranoj valuti iako ne zarađuju devize. To su sulude, samoubilačke odluke.

Ukinuta je i Služba društvenog knjigovodstva – tim potezom se država odrekla prihoda od platnog prometa i razorila poreski sistem, stvarajući ambijent strašne poreske nediscipline.

Liberalizacijom uvoza i snižavanjem carina postignut je trostruki negativni efekat. Stimulisan je uvoz, smanjeni su prihodi od carina, a iznurena domaća privreda ostavljena na milost i nemilost moćnoj stranoj konkurenciji. Uz sve to, i precenjeni kurs dinara žestoko pomaže uvoz i uvoznike.

Trgovinska mreža je, takođe, u rukama stranaca, pa oni odlučuju i šta će i pod kojim uslovima staviti na police. To je novi, težak pritisak na domaće proizvođače.

Uprkos ozbiljnim analizama koje upozoravaju na nadolazeću svetsku krizu hrane, Srbija je prihvatila da stranci mogu kupovati zemlju i pre eventualnog ulaska u EU.

Država je prihvatila diktat stranih finansijera i omogućila da sve važne infrastrukturne investicije grade stranci. Time se marginalizuje i uništava domaća operativa.

Potpunom deprofesionalizacijom države i celog javnog sektora dobili smo najnekompetentniju državu u poslednjih sto godina.

Strašna je lakoća kojom su greške činjene. Niko ni do danas nije zapitao kreatore i ideologe ovakve politike, šta im je bilo u glavi kada su predlagali i sprovodili ovakve mere, ili kada su pregovarali sa EU.

Prema mišljenju Nebojše Katića, ovo je nekoliko predloga novog ekonomskog programa Vlade Srbije:

Država mora prestati da juri strance i da im plaća da investiraju. Napor bi morao biti usmeren ka identifikovanju i podsticanju dobrih domaćih preduzeća, na sve načine i svim sredstvima – povoljnim kreditima, poreskim olakšicama, izvoznim podsticajima. Potrebne su neprekidne kampanje, pa i grubi pritisci da se kupuje domaće ili letuje u Srbiji, na primer.

Morale bi se ukrupniti i ojačati domaće banke. Ne samo da Komercijalna banka ne bi smela da bude prodata, već bi trebalo spojiti preostale domaće banke u jednu ili dve jake institucije koje bi mogle razbiti kartel stranih banaka.

Poreski sistem bi morao bazirati na progresivnim poreskim stopama i morao bi sprečiti sve manipulativne tehnike izbegavanja plaćanja poreza, kao što je upotreba poreskih rajeva.

Država ne bi smela pozajmljivati ni cent u inostranstvu kako bi finansirala domaću potrošnju. I za investicije bi se morala koristiti domaća štednja, kao i usmerena primarna emisija po logici koju sam predložio početkom 2012. Ukinuo bih keš kredite građanima, odmah, bez oklevanja i ta sredstva oslobodio za razvoj i finansiranje investicija. EPS, Telekom ili regionalni vodovodi mogli bi emitovati dinarske obveznice i time finansirati svoj razvoj.

Pored hitne i ubrzane izgradnje svih segmenata infrastrukture, trebalo bi započeti i sa programom obnove gradova koji se urušavaju. Umesto stalne gradnje stanova koje više nema ko da kupi, trebalo bi popravljati ono što je tu, a propada. Time bi se uposlile i domaća operativa i domaća industrija.

Državno zemljište ne treba prodavati strancima, već bi ga trebalo dati svakome ko nema zemlju, a hoće da radi. Taj proces bi se morao okončati do 2017. kako bi se sprečilo da oranice preću u strane ruke.

Država može otkupljivati kuće i imanja koja se prodaju u bescenje i time pokušati da makar delimično rešava rastuće probleme gradske sirotinje. Po svaku cenu treba zaustaviti procese depopulacije, pogotovo pograničnih krajeva.

Dok Vlada velike nade polaže u novi aranžman sa MMF-om, vi tvrdite da će posle toga, krajem 2017. svi ključni makroekonomski parametri biti gori nego danas.

Srpska privreda će se u naredne tri godine suočiti sa restriktivnom fiskalnom i restriktivnom monetarnom politikom koja za posledicu ima nepodnošljivo visoke realne kamate. Restriktivnost monetarne politike je iznuđena odbranom kursa dinara, a visoke kamatne stope su ključni instrument odbrane kursa. Sve to je pre recept za katastrofu nego za spas. Ako ekonomska politika ostaje ista kakva se vodi već duže od decenije, onda alternative nema.

Koncept ekonomske politike koji je kreiran pod jakim stranim uticajem, nužno je vodio ovakvom ishodu. Za razliku od prosvećenijih srpskih intelektualaca, ja sam, priznajem, pristalica teorija zavere. Srbija je tu gde jeste, zato što su joj stranci zdušno pomagali da se baš tu nađe. Naravno, krivica je pre svega na domaćoj eliti.

Šta ako sve prodamo strancima?

Strane investicije mogu biti samo dodatak domaćim, nikako baza razvoja. Kada su strane investicije baza razvoja, one postaju instrument kolonizacije. Ako se svi ključni resursi – energetski, telekomunikacioni, prehrambeni, a sutra i vodni predaju strancima, na čemu počiva vaša strateška sigurnost? Ako su sva ključna industrijska preduzeća u rukama stranaca, ako oni kontrolišu bankarski i trgovinski sistem, šta je ostalo za vas? Da li je moguće da se ovo u Srbiji ne razume?

Tvrdite da će Srbija u dogledno vreme morati da traži reprogram spoljnog duga. Je li bankrot bolji od daljeg rasta javnog duga bez privrednog rasta?

U kontekstu politike koja se vodi, reprogram spoljnog duga se može izbeći, ili odložiti samo prodajom preostale državne imovine – Telekoma, Aerodroma, Komercijalne banke, plodnog zemljišta, EPS-a, regionalnih vodovoda. Nagoveštaji da se o tome intenzivno razmišlja su više nego jasni.

Bolje je obustaviti servisiranje dugova i zatražiti reprogram, nego to uraditi tek kada se proda sva preostala imovina. Nažalost, moćni poverioci imaju suprotan pristup. U njihovom interesu je da vas cede do poslednje kapi, da vas nateraju da sve prodate, pa da tek onda sa vama pregovaraju. Za razliku od građana ili preduzeća čiji je kapacitet za vraćanje dugova ograničen, države su drugačija vrsta dužnika. One ne mogu nestati, ne mogu pobeći od svojih dugova i njih možete cediti neograničeno, od sada do večnosti.

Prodaja Telekoma

Telekomunikacije su jedan od najvažnijih strateških segmenata infrastrukture i njeno kompletno predavanje u strane ruke je katastrofalna odluka, bez obzira čime se prodaja pravdala. To je potez prezaduženog očajnika.

Zanimljivo je da se u stručnoj javnosti ignoriše loše iskustvo Crne Gore koja je telekomunikaciono tržište prepustila strancima, pa danas razmišlja o ponovnom formiranju novog državnog preduzeća kako bi snizila troškove interneta za svoje građane.

Kakve efekte očekujete od fiskalne konsolidacije, čiji je deo smanjenje penzija i plata u javnom sektoru?

Osnovni cilj budžetske štednje je da omogući otplatu dugova u godinama koje dolaze. Drugi cilj je postepeno navikavanje građana na sve niži nivo socijalne i zdravstvene zaštite. Ovde je rukopis MMF-a jasno vidljiv. U ekonomskom smislu će to značiti dalji pad tražnje i još jače recesione pritiske. Teorijski se takve tendencije mogu neutralisati samo rastom izvoza, ili nekakvom velikom investicionom aktivnošću. Nadajmo se da vladin optimizam nije puka propaganda, i da vlada danas zna nešto što mi ne znamo.

Mnogi za sve ekonomske nedaće u Srbiji krive neoliberalni koncept. Zar se svo vreme ovde ekonomska politika ne svodi na klasični državni intervencionizam?

Ključni elementi neoliberalizma su pre svega privatizacija svega postojećeg, liberalizacija robnih i kapitalnih tokova i nemešanje države u privredne procese. Srbija je radila upravo tako, ali ekonomija nije procvetala. Naprotiv, posle primene pomenutih recepata, država se suočila sa prezaduženom i gotovo uništenom privredom, praznim budžetom i armijom građana na ivici egzistencije. Kako bi se sačuvao kakav-takav socijalni mir, političari su posezali za najlakšim – preko problema su bacali budžetski novac, dok je novca bilo. To nije politika državnog intervencionizma kako se pokušava sugerisati – to je bezidejni politički oportunizam.

Državni intervencionizam i dirižizam počivaju na radikalno drugačijem pristupu. Kod takvog pristupa država identifikuje strateške razvojne pravce, usmerava i pomaže grane i preduzeća koja imaju perspektivu. Reč je o aktivnoj državi koja ume strateški da misli. Za takvu vrstu politike je potreban vrhunski kadar. Ovakav koncept je primenjen u Francuskoj posle rata, u Finskoj do ulaska u EU. On je u temelju uspeha država na dalekom Istoku, a prednosti tog koncepta danas jasno pokazuje i Kina. Ta politika ne ide protiv tržišta. Naprotiv, ona maksimalno podstiče tržište i konkurentnost, ali u okviru jasne razvojne politike i zaštite nacionalnih interesa.

Na čemu bazirate tezu da ključni problem srpskog budžeta leži na prihodnoj, a ne na rashodnoj strani?

Tu tezu baziram na inostranim iskustvima i na domaćim budžetskim podacima. Sve države koje su ušle u radikalne procese budžetske štednje završile su sa velikim rastom nezaposlenosti, padom BDP-a, eksplozivnim rastom javnog duga i erodiranjem javnih službi.

Kada se pogleda konsolidovani bilans Srbije vidi se da javni rashodi, korigovani za inflaciju, stagniraju već tri godine. Uprkos stagnaciji javne potrošnje, javni dug ubrzano raste. On raste zato što privredna aktivnost pada, i zato što je za otplatu deviznih kredita potrebno sve više dinara, budući da kurs dinara pada. Budžetski deficit nije uzrok ekonomske krize, već njena posledica. Iz budžetske krize se može izaći samo privrednim rastom, a budžetska štednja ne pomaže rastu.

Osim SAD čini se da većina razvijenih zemalja nije uspela da se iščupa iz recesije. Znači li to da je koncept štednje od početka bio pogrešan, ili je nešto drugo u pitanju?

Na sceni je jedna od najvećih globalnih ekonomskih podvala. Države, sa par izuzetaka, nisu u recesiji zato što je njihova budžetska potrošnja bila prevelika. One su u krizi zato što je globalna finansijska „mafija“ izazvala strašnu ekonomsku krizu i nezaposlenost, iznudila državnu intervenciju i ojadila budžete. Isti ti centri moći i njihovi politički, medijski i akademski trabanti, sada uveravaju svet da je za sve kriva visoka budžetska potrošnja.

Evrozona je već šest godina što u recesiji, što na ivici recesije. Tvrdo insistiranje na budžetskoj štednji je jedan od najvažnijih uzroka krize evrozone. Ekspanzivna monetarna politika i niske kamatne stope nisu dovoljne za izlazak iz krize. Neko mora početi da troši, a kada privatni sektor to ne radi, onda mora država.

Nastavak na GdeInvestirati.com...