Izvor: Politika, 02.Dec.2012, 12:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Munkovo „Moderno oko”
Govorio je da ne treba slikati enterijere sa ljudima koji sede u njima i čitaju knjige. Treba slikati ljude koji dišu, osećaju, vole i pate.
Specijalno za Politiku
London – Retrospektivna izložba Edvarda Munka „Moderno oko” u Tejt muzeju moderne umetnosti u Londonu, prikazala je slike, crteže, grafike, jednu skulpturu, fotografije i film.
Nedavno održana izložba bila je smeštena u 12 galerija sa velikim brojem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << radova koji objedinjuju životni opus ovog umetnika. Odsustvo njegove najpoznatije slike „Krik” treba zahvaliti njujorškom muzeju MOMA, koji sada nastavlja život izložbe u svom prostoru do aprila sledeće godine.
Vrlo je moguće da bi prisustvo te slike na izložbi u Tejtu usmerilo prijem izložbe u drugom pravcu. Ovako bez nje ostali smo u tišini, bez glamura jedne od najpoznatijih ikona u istoriji slikarstva, da vidimo ostatak opusa njenog tvorca.
Edvard Munk (1863–1944) je norveški umetnik rođen u Kristijaniji, današnjem Oslu. Njegov rad se obično predstavlja u kontekstu dveju decenija osamdesetih i devedesetih 19. veka, ali najveći deo svojih radova napravio je u 20. veku.
On je šokirao publiku svojim „opsesivnim i namučenim ekspresionizmom” na izložbi: „18 slika o Modernom životu duše”, održanoj 1897. godine u Kristijaniji. Tu je predstavljena Ibzenova građanska klasa tadašnje Norveške.
Ovom izložbom Munk reaguje i na pokret impresionista, koji je bio tada u usponu. Govorio je da ne treba slikati enterijere sa ljudima koji sede u njima i čitaju knjige. Treba slikati ljude koji dišu, osećaju, vole i pate.
Njegovo detinjstvo je proteklo u slabom zdravlju i tragičnom gubitku majke i sestre, koje su bile žrtve tuberkuloze. To će biti tema njegove slike „Bolesno dete” (1907), koju smo videli na izložbi u dve „varijante” od šest, koliko ih je napravio.
Slika je najvećim delom „naslikana” vertikalnim potezima četke. Prizor bolesnog deteta u krevetu i pognute majke koja sedi pored njega, skoro da se i ne vide kad stojite ispred slike. On se krije između žustrih i brzih gestova četke i ostavljene boje na površini platna.
Količina i karakter tih nanosa boja izgleda kao bašta nekog opojnog bilja. Očigledno je prisustvo agonije, uznemirenosti pred konsekventnosti prizora. Gubitak majke i sestre u četrnaestoj godine određuje da je sva angažovanost usmerena ka nepristajanju da se prizor definiše kao stvarni događaj.
Naravno, to je moje viđenje prizora, a u stvarnosti to je vrlo uznemirujuća, emotivna scena izgrađena veštačko-bolesnim nijansama zelene sa elementima tamnoplave, pečene umbre i žute boje. On ne objašnjava predstavu u njenoj fizičkoj konstalaciji, već prati emociju prizora.
Kustos ove izložbe Nikolas Kulinen iznosi podatak da su umetnici tog vremena imali svoj portfolio sa reprezentativnim radovima koji su prikazivali kolekcionarima i drugim zainteresovanim kupcima. Kad bi se jedan rad prodao, onda bi oni napravili drugi.
Munk je tada govorio da to nije bio njegov princip, već da je on uvek reagovao na umetnički izazov, na provokativnost motiva – teme. On se često vraćao temi sa novim iskustvom i novom željom za njeno produbljivanje. Bez obzira šta mi mislili o tome danas, u drugoj galeriji izložbe bili su izloženi samo takvi radovi: ponovo urađeni radovi.
Pet slika u dve varijante, jedne naspram drugih okačene na tamno crvenim zidovima. Uznemirujuće teme: Bolesno dete, Poljubac, Vampiri u šumi, Devojke na mostu, Dva ljudska bića: voljena (okrenuta leđima posmatraju, udaljeni jedno od drugog, prazni horizont). Nimalo laki prizori za posmatranje, pri tom svaki prizor je drugačije slikan.
Polazište je isto, ali ono što se desilo sa prizorom je toliko drugačije da posmatrač može samo da oseti privilegiju saznanja da isti umetnik može tako različito da razmišlja o istom prizoru. To nije priča o brendu, prezentaciji savršene tehnike i ideje jednog umetnika koja blista u svojoj perfekciji.
Naprotiv, tu se predstavljaju ideje o varijabilnosti viđenja jednog prizora i njegovom razumevanju. Rezultat je da svaka slika izgleda drugačije, ima drugi zvuk i drugu putanju ruke na platnu, a i sam pigment izgleda drugačije. Tu se ništa formalno ne dešava. Sve ima svoju duboko emotivnu i racionalnu funkciju.
Slobodan Trajković
objavljeno: 02/12/2012
Pogledaj vesti o: London
