Izvor: Politika, 27.Avg.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moć uvek ide stranputicom
Nacionalizam smatram odgovornim za više smrti i za više patnji nego što su to sve druge ideologije zajedno. To je jedna od ljudskih ludosti nad kojom lelek najviše odjekuje, kaže Kristofer Houp
Pisana reč upućuje na razumevanje svakog ljudskog glasa, prostranstva ideja o slobodi, kao i najrazličitijih događaja i trenutaka u vremenu. Stoga se oni koji pišu oduvek trude da svet oko sebe učine drugačijim i boljim, da učestvuju u preobražaju istorije ka približnom idealu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravednosti i istine, da budu na „ispitu savesti“.
Naziv svetskog udruženja pisaca osnovanog 1921. godine u Londonu, „koje kao nepolitička organizacija uživa visok ugled među članovima Ujedinjenih nacija i Uneska“, nastao je upravo prema engleskoj reči „pen”, koja označava pero, „a čija tri slova istovremeno predstavljaju akronim za pesnike, esejiste i noveliste“. Prema objašnjenju Predraga Palavestre, nezvanično tumačenje akronima PEN čulo se 1937. godine na kongresu ove organizacije u Parizu „Paix Entre Nous“ – Mir među nama.
Idemo u susret jednom od najvažnijih kulturnih događaja u ovoj godini – 77. međunarodnom kongresu PEN-a u Beogradu, koji će biti održan od 12. do 18. septembra, u organizaciji Srpskog PEN centra, a koji će svojim prisustvom podržati blizu dve stotine intelektualaca iz čitavog sveta, među kojima su i neki od najvažnijih književnika našeg vremena: Đerđ Konrad, Dario Fo, Klaudio Magris, Adam Zagajevski, Kristofer Houp, Andrej Bitov, David Grosman, Aleksej Slapovski i drugi. Status književnika i književnosti danas, mir u svetu, sloboda javne reči i sloboda uopšte biće teme o kojima će razgovori biti vođeni. Značaju ovog beogradskog kongresa doprinosi i obeležavanje dva jubileja – devedeset godina od osnivanja Međunarodnog PEN-a, i osamdeset pet od nastanka srpske organizacije.
U okviru Međunarodnog, članovi više od stotinu četrdeset nacionalnih PEN klubova održavaju međusobne veze, podržavajući naročito one pisce koji su cenzurisani u svojim sredinama, uhapšeni, prognani. Naročito preko komiteta „Pisci za mir“ i „Pisci u zatvoru“. Prema Povelji Međunarodnog PEN-a, pokreću se akcije za zaštitu ugroženih autora, organizuju se književni skupovi koji podstiču slobodu misli i govora. Jedno od osnovnih načela Međunarodnog PEN-a govori o tome da književnost ne zna za granice, iako je nacionalna po poreklu, i da „u svim okolnostima, a naročito u doba rata, dela umetnosti, to nasleđe čovečanstva kao celine, treba da budu zaštićena od nacionalnih i političkih strasti“.
Takođe, prema ovoj povelji, članovi PEN-a treba da zastupaju i brane ideal čovečanstva koje počiva na principima mira, da se protive svakom vidu cenzure, da se zalažu za slobodu govora i štampe, ali i protiv zloupotreba slobode.
Kako piše Predrag Palavestra u knjizi „Istorija srpskog PEN-a“, štampanoj povodom osamdesetog rođendana ove institucije, osnivanje PEN-a predložila je engleska književnica Ketrin Ejmi Doson-Skot 1921, a njegov prvi predsednik bio je Džon Golsvordi, koji je i osmislio principe organizacije. Osnivački kongres Međunarodnog PEN-a upriličen je u Londonu 1923. godine, u prisustvu „prvih deset osnivačkih svetskih PEN centara: Belgije, Čehoslovačke, Danske, Francuske, Italije, Norveške, Rumunije, Španije, Švedske i SAD“.
Mnogi članovi Međunarodnog PEN-a, potiču iz sredina u kojima vladaju gušenje građanskih prava slobode govora, a i sami su bili žrtve cenzure, progona. Jedan od najpoznatijih i najsurovije progonjenih pisaca svih vremena Salman Ruždi, anglo-indijski autor i kasniji predsednik Američkog PEN centra u Njujorku, koji je bio osuđen na smrt na osnovu fatve iranskog ajatolaha Homeinija zbog navodnog bogohuljenja u knjizi „Satanski stihovi“, uporno je tokom deset godina govorio da se „piscima ne mogu slomiti pera, niti zapušiti usta“. Da su pisce nekada spaljivali, ali da su njihova dela preživljavala. Srpski pisci PEN-a su 1988. godine izrazili solidarnost sa Ruždijem, a protiv „isključivosti , primitivne mržnje i nasilja“, što je uvršteno u knjigu dokumenata o „slučaju“ Salmana Ruždija Međunarodnog PEN-a.
Svi veliki pisci kritični su prema svojoj naciji. Među njima je i nobelovac Dario Fo, uskoro gost Beograda, koji je pomerio granicu satirične slobode u Italiji. Fo, naime, satiru podjednako delotvorno koristi u svojim delima kada promišlja o tome šta biva kada se mozak Putina presadi u glavu Berluskonija (dve negativne daju pozitivnu), ali i kada Vatikanu odgovara na optužbe da je lakrdijaš. Podsetio je, naime, neka se tamo bolje zapitaju koliko su lakrdijaša u istoriji katoličanstva oni spalili! Fo je inače bio jedan od najžešćih kritičara NATO bombardovanja naše zemlje.
Kristofer Houp: zabranjene satire o aparthejdu
Kristofer Houp, britanski pisac južnoafričkog porekla, odrastao je okružen rasizmom i šovinizmom. Doživeo je zabranu svog prvog romana, satirične priče o aparthejdu. Od tada je, kako kaže, alergičan na nacionalizam, a u razgovoru za naš list ističe:
– Nacionalizam smatram odgovornim za više smrti i za više patnji nego što su to sve druge ideologije zajedno. To je jedna od ljudskih ludosti nad kojom lelek najviše odjekuje. I u zemljama koje se diče da su slobodne i otvorene, pažnje je vredno zapažanje da one slobodu govora dozvoljavaju samo dotle dok nisu ugroženi nacionalni interesi. Kako odgovoriti na ovo licemerje? Pa, pomaže kada se pokaže kako smo smešni kada obožavamo oltar države.
Houp naglašava da je teško suočiti se sa činjenicom da Južna Afrika, država u kojoj je rođen, nikada nije postojala.
– To je košmar sličan balkanskim domovinama određenim rasnim linijama. Čak i sada kada imamo reprezentativnu vladu, Južna Afrika izgleda kao „projekat u toku“.
Budući da je neko vreme proveo na Balkanu, u toku poslednjih ratova, ovo područje Houp karakteriše na sledeći način:
– I sada vidim delove bivše Jugoslavije, koji su odvojeni duž etničkih linija, i to je vrlo žalosno. Gomila državica koje pretenduju da postanu države. To je pobeda plemenskog života.
Houp naglašava da će na beogradskom kongresu PEN-a govoriti o svojoj opsesivnoj temi, o tome kako moć, čak i u otvorenim društvima, uvek ide stranputicom.
Đerđ Konrad: povratak pisaca sebi
Đerđ Konrad, predsednik Međunarodnog PEN-a početkom devedesetih, u to vreme više je puta dolazio u Beograd, a 1997. podržao je Demokratsku građansku akciju Srpskog PEN-a, pridruživao se demonstrantima. U trenutku raspada zemlje, u Budimpešti je organizovao sastanak PEN centara Jugoslavije. Razloge zbog kojih taj razgovor nije uspeo, Konrad je svojevremeno ovako objasnio:
– Dijalog nije mogao da bude delotvoran zbog toga što su na prepodnevnim plenarnim sednicama ljudi vrlo kruto predstavljali stavove svojih vlada, a uveče se, za večerom, posle samo jedne čašice vina, oslovljavali nadimcima. Postojao je rascep između čovekovog ličnog i njegovog društvenog identiteta. Sve dok pisci ne budu u stanju da se udalje od svojih vlada i da se vrate sami sebi, neće moći ni među sobom da razgovaraju.
„Svet dubokoga i intenzivnoga mišljenja jeste svet blaženstva, sa kojim ništa ne može da se uporedi na zemlji. Posegnuti ovamo znači postati drugi čovek... U carstvu slobode nismo dakle manji ni od koga, jer ko god dospe tamo, jeste oslobođen. A samo se slobodni slobodno kreću i rukuju u jednakosti“, pisao je Tin Ujević, otelovljujući tako onaj ideal stvaralaštva za koji se zalažu svi pisci sveta, za knjige koje će nam objasniti život.
-----------------------------------------
Harvud i naši pisci
Iako je na Međunarodni kongres PEN-a u Beogradu najavljen dolazak Ronalda Harvuda, u kratkom razgovoru sa piscem saznajemo da ipak neće prisustvovati ovom skupu. U vreme sankcija i kulturne blokade Srbije, Harvud je u januaru 1994. doputovao u Beograd preko Budimpešte, kao novi predsednik Međunarodnog PEN-a.. Izbegavao je susrete sa tadašnjim srpskim vlastima, a sa našim piscima sretao se privatno, u stanovima Jovana Hristića i Slobodana Selenića. Sećajući se tog vremena, sada za naš list kaže: „Moja je dužnost kao predsednika bila da sve nacionalne centre posmatram ravnopravno. Demokratske snage u Srbiji bile su zaista izolovane, i bio sam odlučan da ih dovedem pod okrilje Kongresa PEN-a, koliko kod sam mogao. Pri tom nisam osetio neprijateljstvo drugih delegata.“ Harvud je posredovao i u „slučaju Ruždi“, kao predsednik Engleskog i Međunarodnog PEN-a. Sada ističe: „Dao sam sve od sebe da tada Ruždiju pružim podršku, kao što bih to učinio i za bilo kog drugog pisca koji je osuđen na smrt zbog svog romana.“
-------------------------------------------------------------------------
Rođendan Srpskog PEN-a
Ove godine navršava se 85 godina Srpskog PEN centra, koji je osnovan u Beogradu početkom 1926. godine, kao prvi jugoslovenski centar Međunarodnog PEN kluba, u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kako piše Predrag Palavestra, ubrzo zatim osnovani su zasebni i samostalni centri PEN kluba, najpre u Ljubljani, potom u Zagrebu. PEN klub u Beogradu, jedan od prvih 25 centara Međunarodnog PEN-a u svetu, između ostalih osnovali su Ivo Andrić, Milan Bogdanović, Milan Ćurčin, Miloš Crnjanski, Jovan Dučić, Milan Kašanin, Isidora Sekulić, Veljko Petrović, Rastko Petrović i drugi. Srpski PEN je od svojih početaka podržavao principe Povelje Međunarodnog PEN-a, načela slobode, jednakosti, dostojanstva pisane reči, i ljudskih prava. Ove vrednosti podržao je i na kongresu u Dubrovniku 1933. godine, snažno suprotstavljenom nacizmu, kada je predsednik Mećunarodnog PEN-a H. DŽ. Vels proročki rekao: „Mi moramo definitivno reći na čemu smo i za šta se zalažemo, za napredak ili za povratak u srednji vek“. Dve totalitarne ideologije 20. veka, nacizam i boljševizam, podjednako su progonile Srpski PEN. Njegova obnova, pod vlašću jugoslovenskih komunista, bila je uglavnom pod uticajem protivnika. Ipak, uz velike teškoće, rad Srpskog PEN-a obnovljen je 1962. godine, aktivnošću Ive Andrića i Aleksandra Vuča, uz podršku predratnih članova. U vreme socijalizma, Srpski PEN zastupao je interese disidenata i uhapšenih pisaca, među kojima je bio i Gojko Đogo, a uoči devedesetih podsećao je političare na reči Nikole Pašića – da su „radi očuvanja srpske zavetne misli Srbiji potrebne simpatije evropskih naroda“. Palavestra je 1993. godine napisao Đerđu Konradu: „Došlo je vreme kad samo Bog može pomoći srpskom narodu, inteligenciji i Srpskom PEN-u, kako pred licem njihovih protivnika, tako i pred očima prijatelja“. Godine 1994. Srpski PEN finansijski se odvojio od države, suprotstavljajući se na taj način politici Slobodana Miloševića. Od 2002. godine predsednica Srpskog PEN-a je Vida Ognjenović.
Marina Vulićević
objavljeno: 28.08.2011.
