Izvor: Politika, 18.Mar.2012, 23:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnogo je „asfalta” ušlo u naše teatre
Englezi, igraju integralnog Šekspira za dva i po sata, svaki minut je proračunat. Izuzetno su disciplinovani. To je ono što moramo naučiti od Engleza, kaže glumac Tanasije Uzunović
Način na koji radimo Šekspirovog „Henrija Šestog” obećava divnu predstavu. Ne samo zato što ćemo sa ovim ostvarenjem ići u London, već zato što će to biti predstava koja će doneti pozorišno osveženje. Spletom porodičnih okolnosti imao sam priliku da u više navrata boravim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Londonu i osetim tamošnju scensku disciplinu i etiku, koja se kod nas izgubila jer je mnogo „asfalta” ušlo u naše teatre. Mnogo poštapalica, psovki, frajerizama, vulgarnog ponašanja. Zapravo, svega onoga što se naziva otpadom, javašlukom, škartom, kaže glumac Tanasije Uzunović. U probnoj sali Narodnog pozorišta u Beogradu, on ovih dana rafiniranim scenskim bojama boji svog najnovijeg pozorišnog junaka – Vojvodu od Glostera – u Šekspirovom delu „Henri Šesti”, koje u prevodu Zorana Paunovića režira Nikita Milivojević.
Premijera „Henrija Šestog” je planirana za 11. maj na sceni Glob teatra u Londonu. Koproducent predstave je Fond „Laza Kostić”, a beogradska premijera očekuje se u junu na Velikoj sceni nacionalnog teatra. Dramaturg je Ivana Dimić, scenograf Boris Maksimović, kostimograf Marina Medenica. Za scenski pokret pobrinuće se Amalija Benet, a za muziku Bora Dugić.
– Englezi, recimo, igraju integralnog Šekspira za dva i po sata, tu je svaki minut proračunat. Izuzetno su disciplinovani, poštuju partnera. To je ono što moramo naučiti od Engleza. Reditelj Nikita Milivojević u našem slučaju na uzbudljiv način čita Šekspira. Nadam se da će publika imati simpatije i za moje tumačenje Vojvode od Glostera. On jeste mudar čovek, političar, ali mislim i da je rodoljub u najboljem smislu te reči. Koristim svaki slobodan trenutak da ga tražim u ostalim Šekspirovim delima. Pred nama je veliki zadatak jer treba sjedini Šekspirov tekst i naše shvatanje komada – objašnjava Uzunović.
U ovoj priči koja govori o tome kako Englezi zbog nesloge, razdora i unutrašnjih borbi za vlast, posle stogodišnjeg rada u Francuskoj gube sve svoje teritorije igraju i: Hadži Nenad Maričić, Predrag Ejdus, Boris Pingović, Nebojša Kundačina, Branko Jerinić, Branislav Tomašević, Slobodan Beštić, Aleksandar Srećković, Jelena Đulvezan i drugi.
Uzunović je kaže srećni penzioner, jer još uvek ima priliku da svoju glumačku iluziju poklanja publici. Tokom profesionalne karijere ostvario je veliki broj uloga na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a minulih godina igra u nekoliko predstava Narodnog pozorišta u Beogradu: „Velika drama”, „Bahantkinje”, „Misis Tolstoj”...
Tanasije Uzunović potiče iz ugledne porodice. Potomak je Nikole Uzunovića, srpskog političara koji je u dva navrata bio predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, čiju rečenicu: „Onaj ko drži novac u stranim bankama je izdajnik” često zna da citira i junak naše priče.
– Uzunovići su bili štedljivi ljudi. Konkretno Nikola nije čuvao novac u bankama, već ga je ulagao u zemlju, gde je svaki centimetar bio obrađen. Smatrao je da zemlja ne može da prosperira ukoliko se ne ulaže u nju. U vreme kada je pravio vilu na Dedinju, u kojoj danas boravi američki ambasador, stavio je imanje pod hipoteku, da bi mogao da gradi kući. I pored toga što je bio na takvom položaju, nije mogao od zarađenog novca da priušti sebi da sagradi kuću, a kamoli pet-šest, što danas čine bogataši za nepune dve godine – kaže Uzunović, i otkriva manje poznate podatke iz porodične istorije:
– Josip Broz Tito se prvo zalepio za kuću Uzunovića, jer takvih zdanja ima samo 12 u Evropi. Međutim, odustao je od nje kada je video da u toj vili nema ništa osim gvozdenih kreveta, na kojima je spavao i sam Nikola Uzunović. U toj kući nije bilo umetničkih slika, niti stilskog nameštaja, jer je Nikola znao da kaže: „Ja sam mogao ovoliko, a potomci neka rade dalje”. Sa svojim shvatanjem morala i etike, moj predak bi danas bio prevaziđen, staromodan političar, ali ne smemo da zaboravimo činjenicu da je u vreme Nikole Uzunovića dinar bio konvertibilan.
Mogli ste sa njim, dodaje naš sagovornik, da kupujete čak i u Kanadi, ali je fakat da je u Beogradu bilo i kaldrme. Toliko se moglo. – Dolaskom komunista počeli smo da živimo u lažima, prividima. Tito je pozajmljivao novac, a mi živeli u lažnom izobilju, dolazili u osam sati na posao, odlazili posle sat vremena i nikome nismo polagali račune. Išli smo na more po mesec dana i zezali Nemce kako od jutra pa dok sunce ne zađe sede crveni na suncu, jer su radili i štedeli cele godine da bi otišli tih 15 dana na more – priča Uzunović.
– Srbija je lepa zemlja, ali smo obezvredili ono na čemu smo mogli da prosperiramo, a to je plodna zemlja. Srbija nije industrijska, već agrarna zemlja. Mi ne znamo da pravimo automobile, televizore, ali zato znamo da sadimo papriku i paradajz. Mogli smo da budemo bašta Evrope. Ako su, recimo, Holanđani „krali” zemlju od mora da bi sadili cveće i od cveća napravili državu, mi smo mogli sa paradajzom i paprikom da beremo zlatne prihode. Biti seljak ne znači biti štrokav, prljav, neobrijan, neobrazovan. To je čovek koji brine o svojoj porodici, o svom domaćinstvu i o tome da li će njegova zemlja da rađa. Sada je Srbija prazna! Svela se na Beograd sa okolinom i sa nekoliko gradova, oko kojih ima nešto malo življa, a blago stoji tu samo ga mi ne vidimo – podvlači Uzunović.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 19.03.2012.
Pogledaj vesti o: London
