Izvor: Politika, 16.Apr.2012, 13:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mala Velika Britanija (1)
Uobičajeno je da “naši” Veliku Britaniju zamišljaju kao bogatu imperijalnu silu, bastion tradicije, monarhiju koja ima kontinuitet od skoro hiljadu godina i državu koja svojom lukavom diplomatijom vuče konce svetske politike rame uz rame sa velesilama.
Naravno, kad god se u medijima pojavi vest koja se tiče Velike Britanije, propratna slika obično je ponosno zdanje Parlamenta sa najpoznatijom “sahat-kulom” na svetu. Ne znam koliko puta sam morala da objašnjavam da je Engleska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo deo Velike Britanije, koja je opet samo deo Ujedinjenog Kraljevstva, kao i da u zemlji postoje drugi gradovi osim Londona.
London, uostalom, odavno nije engleski grad, jer je procenat autohtonog gradskog stanovništva odavno ispod 50%, dok je na nivou celog grada, populacija koja sebe opisuje kao “white British” oko 58%. Za potvrdu, dovoljno je ući u podzemnu i ostaćete zapanjeni “Vavilonom”, mešavinom jezika i narečja i gotovo da nikada nećete čuti pravilan akcenat, tzv. “Queen’s English”.
Pravi Englezi, naravno, zaziru od tolikog priliva stranaca, iako vole novac koji ti isti stranci donose, što kao turisti, što kao poslovni partneri. U tom smislu, nema neke velike razlike izmedju Londonaca i Beograđana: stranci su dobri, samo dok donose dobit. Međutim, isto kao što Beograd nije pravo lice Srbije, tako ni London nije pravo lice Velike Britanije.
Imam sreću (ili prokletstvo, kako se uzme) da živim u gradu oko 200km zapadno od Londona. Grad se zove Bat, zbog jedinih termalnih izvora koji još uvek funkcionišu, i spada u “dragulje” među britanskim gradovima. Sa samo 100.000 stanovnika, Bat ima godišnju turističku sezonu koja broji do dva miliona domaćih i stranih gostiju i po cenama nimalo ne zaostaje za Londonom.
Grad je odavno na UNESKO listi kao vanredna arhitektonska celina i malo se šta promenilo u unutrašnjem gradskom krugu za poslednjih dvesta godina. Prepun istorije, gard je bio utočište piscima i političarima, kraljevskim emigrantima (Louis Napoleon ili Haile Selassie) i, u poslednje vreme, holivudskom i britanskom glumačkom establišmentu.
Eno, baš pre nekoliko dana, u lokalnom “Starbaksu” sedi Nikolas Kejdž, a Džon Kliz se nedavno uselio kod svoje nove devojke koja je otprilike mojih godina. No, cilj ove priče nije ogovaranje poznatih, već pogled u Britaniju iznutra.
Bat je tipično mali provincijski grad u odnosu na London. Život je daleko sporiji nego u Londonu. Retko kada ćete naići na ljude pod stresom, guranje u redovima, psovke i neprijatnosti u pošti ili supermarketima. Za tako mali grad, broj restorana nacionalnih i specijalnih kuhinja pozamašan je. Isto kao i broj pabova, kafe-lanaca i restorana brze hrane.
Zbog svog visokog ekonomskog statusa i skupih nekretnina, Bat skoro i da nema imigrante. Ako ne računamo strane studente, naravno. Takođe, broj “non white” ili “mixed” stanovnika je procentualno jednocifren. U smislu da se ostali gradovi “ponose” svojim multikulturalizmom, Bat je mesto koje sebe smatra za poslednji bastion bele, hrišćanske populacije u državi. Za mene je ovo od posebnog značaja, jer mi daje sliku o tome šta se stvarno dešava u dušama “engliskih” Engleza.
U gradu ima vrlo malo bivših Jugoslovena. Za šest godina, nisam srela više od sedam – osam ljudi sa našeg, još uvek zajedničkog, govornog područja. To znači da sam sve vreme okrenuta ili lokalnom stanovništvu ili kolegama sa univerziteta.
Baš zato što je mali grad, Bat nema ekstravagantan noćni život. Svi pabovi, restorani i barovi zatvaraju se do 11 sati uveče. Pošto postoji pozamašna univerzitetska populacija, broj klubova je odgovarajući, ali u njemu skoro i da nema ljudi starijih od 21-22 godine. A i muzika je prilično beznadežna, jer je bazirana na engleskoj verziji “Grand”-a, jezivom “X-Faktoru”.
Dakle, šta rade “obični” provincijski Englezi?
Posao od 9 – 17h je pravilo za one koji imaju posao. Posle toga, pabovi i restorani preplavljeni su ljudima koji su tek izašli s posla: kolegama, prijateljima, parovima, ali i samcima koji vole da uživaju u jelu i piću za sebe. Postoji izvesna familijarnost između ljudi koji se redovno sreću na istim mestima.
Pabovi su posebno dobar primer, jer se između barmena i redovnih posetilaca razvija skoro rodjački odnos, oličen u poslovično inteligentnom smislu za humor. Naravno, svi mi u Srbiji, sećamo se i “Monti Pajtona” i “Crne Guje” i svih britanskih serija koje pokazuju engleski smisao za humor u najboljem izdanju i, Englezi su stvarno takvi. Na nečemu im se mora odati priznanje: vrlo su uljudni i lepo vaspitani.
Maniri spadaju u deo porodičnog vaspitanja, a ako se pojavi koji izgrednik, sami Englezi ga ignorišu. Skoro nikada nema svađa i nesuglasica na javnim mestima, a svoje mišljenje retko kada otvoreno iznose pred ljudima koje ne poznaju. Ovo nikako ne znači da su Englezi hladni i zatvoreni. Naprotiv! Vrlo strastveno brane svoje stavove, ali uvek biranim jezikom i na dostojanstven način.
Pokazivanje emocija nije deo britanske tradicije, međutim, sa promenom društvenih strujanja u poslednjih dvadeset godina i promocijom multi-kulturalizma po briselskim normama, na nivou države se sporovodi suptilna kampanja “humanizacije” međuljudskih odnosa. Pokazivanje emocija i izvesna prisnost u ophođenju promovišu se sa svih medija. U e-mail komunikaciji ili prilikom korišćenja usluga kol-centre, zaposleni se predstavljaju ličnim imenom. Ovakav način komunikacije ima za cilj ostvarivanje prisnosti sa krajnjim korisnikom usluga, jer “mušterija je uvek u pravu”, ali ostavlja iza sebe ton izveštačenosti.
(nastaviće se...)
Dragana Lazarević, Bat, Velika Britanija
objavljeno: 16.04.2012.
