Izvor: Politika, 27.Jan.2014, 09:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mađioničar sa dirigentskom palicom
Nisu ga shvatali kako je očekivao, pa je otišao prvo u London, a onda i preko okeana, sada ga zaokuplja želja da u Beogradu osmisli treću opersku scenu. Srećan je kad sedne za komande aviona i vežba trikove u slobodno vreme
Predrag Gosta, dirigent, pevač i čembalista, jedan je od srpskih talenata koji su se školovali u inostranstvu i širom sveta postižu zavidne rezultate u karijeri, dok su, čini se, tamo odakle >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su potekli nepravedno zapostavljeni. Za njega su mnogi ovde čuli tek nedavno kada je bio jedan od kandidata za upravnika beogradskog Narodnog pozorišta. Ne žali se ni na šta Gosta, energični istraživač i svetski ekspert za baroknu operu, čovek koji uz brojne nastupeširom sveta sa svojim orkestrom „Nju triniti barok” i snimanja, uvek nađe vremena i dobre volje da dođe kući i ponešto uradi za srpsku scenu klasične muzike. Najradije priča o stalno novim idejama kako da pomogne mladim talentima svoje zemlje da nauče brže ono što je sam mukotrpno učio po svetu. Sada ga najviše zaokuplja želja da programski osmisli novu, posle Narodnog pozorišta i „Madlenijanuma” i treću beogradsku opersku scenu.
Nova opera kako je Gosta zamišlja, imaće repertoar kojim će se ispuniti „šupljina” na beogradskoj i srpskoj sceni. A to znači da će osim klasične, na ovoj sceni publika videti ranu, baroknu operu, dečju i modernu operu. Rečju, Beograd će se opet svrstati u najuglednije evropske operske destinacije. Gosta će, kaže, na novu scenu postaviti bisere kod nas nepoznatog repertoara. Pita, zašto se niko ne seti Mocartovih vrednih dela kao što su „Titus” i „Otmica iz Saraja”. Ne može da shvati kako to da na beogradskoj sceni nema jedine opere koja govori o srpskom glavnom gradu, „Opsade Beograda”, Stivena Staraćea.
– Pre nekoliko godina za Bemus sam rekonstruisao tu operu, ali nisam je postavio, jer je sve propalo zbog finansijskih problema. I to ne mogu da prežalim – govori Gosta i dodaje i da u Beogradu smatraju da barokne opere neće imati publiku. – Takvo razmišljanje demantovalo je prošlogodišnje istorijsko izvođenje barokne opere Henrija Persla „Didona i Enej” uz autentične instrumente na prošlogodišnjem Festivalu rane muzike u Beogradu. Publika je bila oduševljena, tražila se karta više, ali je Narodno pozorište ostalo nemo na sve.
– Nova opera za mene znači pre svega novu instituciju, a ne obavezno i novo zdanje. Pa u Londonu ima više od 50 operskih kuća koje za svoje nastupe iznajmljuju prostore od pozorišta glavnog grada Britanije, a dešava se i obrnuto. To je način udruživanja umetničkih kuća i programa, a glavna pretpostavka da to bude ostvarivo jeste postojanje talenata. Lično sam se uverio da imamo dosta darovitih mladih ljudi, ali nemaju priliku da napreduju. Netalentovani ili oni kojima je prošlo vreme spremni su da talente što više udalje od scene, jer se plaše konkurencije. I to je kod nas moguće. U svetu se tako nešto retko događa, jer se tamo uočeni talenat (postoje profesionalci za otkrivanje darovitih i u klasičnoj muzici, talents skauts)prosto grabi i podstiče na dalje usavršavanje – objašnjava Gosta. On dodaje da se svake godine pojavi mnogo mladih darovitih školovanih ljudi koji su primorani da obrazovanje potraže u inostranstvu. Kada u inostranstvu dostignu desetogodišnju uspešnu karijeru, onda ih pozivaju u Srbiju kao ekskluzivne goste. A mogli su da budu ekskluzivni gosti u svetu – iz Beograda i Srbije.
Gosta kazuje da je, konačno, i sam morao da ode daleko od svoje zemlje, jer nije, kao i mnoge njegove kolege, bio prepoznat kao neko ko je potreban ovom gradu i zemlji. Priča da ga život nije mazio i setno se priseća kako je veoma mlad bez stipendije i ičije podrške, sem majčine, otišao u London, pa u Ameriku. Tek kasnije je uz veliko lično zalaganje i osvajane stipendije, stizala podrška uticajnih ličnosti.
– Jasno mi je zašto srpska opera više nije na nekadašnjem visokom nivou. I, konačno, zašto mi ovde nemamo baroknu operu. Izučavanje istorijske interpretacije ekspanziju je doživelo devedesetih, a mi smo tada mučili ratne muke i posle dospeli u još gore stanje u oblasti kulture. Naglo smo spušteni na niži nivo. Šezdesetih godina beogradsko Narodno pozorište bilo je jedno od najboljih u Evropi. Zbog turbulentnih dešavanja u Srbiji se osamdesetih održavalo stanje status kvo. Tek sada su vidljivi pokušaji da se stvari poprave. A ima nade, jer u Narodnom pozorištu postoje neiskorišćeni ljudi svetskih kvaliteta – uveren je naš sagovornik.
Bio je oženjen, ali više nije, kratko kaže o svom intimnom životu, a onda kaže kako je među prijateljima poznat kao gedžetmen.
– Šta mogu, mnogo sam zaluđen tehnologijom, volim da imam sve te najintrigantnije savremene uređaje. Dakako, „moji su” i brzi sportski automobili. Inače, kao što brzo i mnogo radim, tako sam u privatnom životu i retkim časovima opuštanja sklon svemu što asocira na „brzinu svetlosti”. Kao dirigent „Gvinet baleta” u Atlanti, zavoleo je da igra tango i to je zaista carski ples koji izlazi iz dubine ljudske duše i njegovog duha – uverava.
Gosta rado jedri, ponekad pilotira avionom, i u svemu je nalik na svog idola, čuvenog Herberta fon Karajana.
– Bivša žena rekla mi je da sam isti Fon Karajan, uživam da sednem u kola ili avion, svejedno, i upalim sve one šarene dugmiće i lampice, ambiciozan sam i sve što znam stalno prenosim dalje – priznaje Gosta.
A kada ništa ne radi, bavi se – trikovima. I dalje se drži jednog od dva dečačka sna i vežba da bude što bolji – mađioničar. Prvi njegov san, muzika, postao je stvarnost i na tome radi još od svoje šeste godine.
----------------------------------------------
Posla preko glave
Predrag Gosta je prvi srpski dirigent koji je dirigovao Londonskim simfonijskim orkestrom, ali i mnogim drugim orkestrima. Vanredni profesor Oksforda direktor Makris fondaciju Vašingtonu, kroz koju, ističe, može da ostvaruje neke filantropske želje i da pomogne stipendijama mladim talentima. Uz to je i šef dirigent Gvinej baleta i teatra u Atlanti u SAD.
----------------------------------------------
Zanimljiv repertoar nove scene
Predrag Gosta uz pomoć Marijane Mijanović, u prvoj godini rada nove opere planira interesantan repertoar. Barokna opera „Krunisanje Popeje” Klaudija Monteverdija (rani 17. vek), Barokna opera „Siroe” Georga Fridriha Hendla (rani 18. vek), Moderna dečja opera „Snežana i sedam patuljaka” Dragana Karolića (21. vek) i klasična opera-zingšpil „Opsada Beograda” Stivena Storačea (pozni 18. vek).
----------------------------------------------
Barokna akademija
Zahvaljujući našem sagovorniku i njegovima saradnicima ostvariće se i Četvrta majstorska radionica na kojoj će se od drugog do osmog marta 2014. mladi talentovani solo-pevači i instrumentalisti usavršavati u istorijskoj interpretaciji muzike baroka, uz naše najeminentnije predavače i specijaliste za baroknu muziku, Marijanu Mijanović (kontra-alt), Predraga Gostu, Bojanu Dimković (čembalista i korepetitor) i Sofiju Perović (režiser). Tema četvrte akademije jesu barokne opere Hendla i Monteverdija, gde će se probrane scene iz njihovih opera prikazati scenski u akustičnom prostoru Etnografskog muzeja u Beogradu na završnom koncertu učesnika u subotu, osmog marta 2014.
----------------------------------------------
Festival rane muzike
U Gostina posla može se uvrstiti i tradicionalni festival koji će od 14. do 22. juna 2014. predstaviti koncerte internacionalnih i domaćih renomiranih ansambala rane muzike, uključujući i baroknu operu „Krunisanje Popeje” (1643), kompozitora Klaudija Monteverdija. Među prošlogodišnjim izvođačima bili su poznati umetnici i ansambli, kao što su pojac Pavle Aksentijević, čembalistkinja Svetlana Stojanović, američki čelista Andre O’Nil, ansambli „Renesans”, „Flauto dolče” i „Belgrade barok”.
----------------------------------------------
Scena za sve
Sa svojim kolegama Gosta želi da u Beogradu stvori scenu na koju će moći da računaju svi zainteresovani i talentovani: i poznati, i nepoznati, i studenti, pa i oni koji jesu autsajderi i nemaju visoke škole, ali su daroviti i mogu, uz našu pomoć, da stignu daleko. Jedan Bah nije imao diplomu (tada nije bilo univerzitetskog sistema), pa šta? Merodavan je jedino kvalitet. Uzeću svoj primer, ja sam uspeo da prvi put dirigujem Londonskim simfonijskim orkestrom, ali to ne znači da sve znam i da je tu sada učenju kraj. Naprotiv, moj je moto – Svakog dana možeš da naučiš nešto novo!
Branka Jakšić
objavljeno: 27.01.2014.
