Izvor: Politika, 10.Sep.2015, 08:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kratki izlet do Londona
Posle velikog uspeha na festivalu u Veneciji, gde sam nagrađen „Zlatnim lavom” kao najbolji glumac festivala, krećem u London na poziv tada najvećih producenata, braće Hikim. Dok me Mira sprema previjam šestomesečnog Gagu, a melodija „Mali cvet” velike Edit Pjaf gali nam dušu. Ljubim ga a on guče li >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << guče. Krenusmo „bubom” ka Surčinu da ne okasnimo. Oboma rastanak nije mio. Gledamo se a ne odvajamo oči jedno od drugog. Drugi poziv za let se oglasi. „Beko”, tako smo se od milja oslovljavali. „Čuvaj se”– kažem. „I ti nama. Javljaću vam se svake večeri”. Poljubismo se. Pomazih po kosici Gagu koji je bezbrižno spavao. Treći poziv me prenu. Kupujem svu štampu. Ko bi rekao da sam se osmelio da krenem u beli svet? – prebiram po glavi. Budalo jedna. Ne znaš ni da bekneš engleski. Zašto praviš od gotovog veresiju? Da li ćeš imati upornosti i volje da savladaš za kratko vreme sve zamke engleskog jezika? U gimnaziji smo u to vreme učili samo ruski, jezik zemlje sa kojom smo rame uz rame dočekali pobedu nad fašizmom.
Pitam se: Čemu ovo putovanje kada ne vidim sebe u uzburkanom, raskošnom moru Engleske?! A u Jugi mi je krenulo kako nisam očekivao. Sve mi je potaman. Zahvaljujući glumačkim uspesima dobismo i stan. Ovaj put je odlučila moja mladalačka znatiželja, luda glava, iako znam da nikada ne bih mogao da živim pod tuđim repom. Svestan sam da je ponuda primamljiva za lakome, naivne, avanturiste.
Prijatan let Jatovom „karavelom” nad Evropom. Sve čari Londona na dlanu. Dočekuje me prevodilac kolima. Sa njim je i Džin Dajmon, kasting direktor koju sam upoznao u Veneciji. Srdačan susret na kakve sam već navikao poslednjih nekoliko godina obilazeći filmske festivale. Usput saznajem da su me smestili u „Sohou” u samom centru, u starom, raskošnom hotelu Londona. Nisam znao koja soba čemu služi. Umal se ne izgubih! Ispod vrata dočekuju me besplatne kartice Elefanta, Plej boja i Sportin kluba. Pitam se čemu sve ovo. Sve imam a ne znam šta ću s tim. To slobodno popodne bazam „Sohoom”. Usput naiđoh na čaroban džez trio. Sedoh na trotoar. Ispružih svoje duge noge. Uhvati me neka seta. Divim se njihovom daru. Kad se setim svojih, srce mi je puno. Aplauz. Ubacih im pet funti. Mahnuše mi rukom. Bazajući, prisetih se prvih dana na fakultetu u Beogradu 1956. kada sam uz sendvič sa treće galerije gledao čarobne predstave Oldvika – „Hamleta” i „Titus Androkinusa” sa Vivijen Li i Lorensom Olivijeom. Fascinantne predstave.
Izmoren, večerao sam u sobi i ranije legao. Nisam preskočio a da se ne javim kući: „Miki, pupac. Dobro je što sam došao. Kajao bi se da nisam. Veruj mi, Beko, nije veliki svet za mene, za nas, našeg Gagu. Moja zemljica, moja sudbinica. Uz tebe, Miki, stekao sam ono što sam tražio”. „Ne trućaj, molim te. Vratićeš se ponosan. Nisi ti za život u neizvesnom svetu”. Sutradan pred ručak, susrećem se sa producentima Robertom i Rejmondom Hakimom i Lejdi Dajmond u njihovim raskošnim odajama. Pomno ih slušam. Pred njima je već spreman papir. Predlažu da potpišem ugovor. Ređaju se predlozi: da već te jeseni igram manju rolu Jesenjina u filmu njihove produkcije sa velikom Vanesom Redgrejv na hrvatskom moru, da intenzivno učim engleski jezik šest meseci, da će snositi sve troškove boravka, da ću imati mesečnu apanažu od 3.000 funti, pod uslovom da mi u Londonu ne boravi supruga sa detetom, da ugovor potpišem na pet godina, da posle šest meseci garantuju dve velike uloge u njihovoj godišnjoj produkciji, da će mi plaćati svakog meseca karte za Beograd i nazad… Uplašio sam se svih njihovih uslova. Umusio se, zamislio, gledam preda se. Naglo podigoh glavu, zatražio sam da o svemu razmislim i porazgovaram sa suprugom a odgovor će dobiti za dvadeset i četiri sata.
Ručak je bio za bogove. Njihova engleska ljubaznost zadivljuje. Jurim ka hotelu. Javljam se Miri: „Ovi nisu normalni”. Izdiktirah joj sve što traže od mene. „A šta ti, Beko, misliš? Kako se tebi sve to čini?” „Mislim da idu u vražju mater. Nije to za mene. Oni misle da malte ne počnem karijeru ispočetka. Pa jesu li oni normalni?! Skratiću, Miki, boravak, sigurno! Idem da se opustim i potrošim nekoliko stotina funti koje sam dobio kao džeparac, da vam napravim iznenađenje”.
Sutradan sam obišao najekskluzivnije prodavnice, nakupovao Miri, Gagi, Mirinoj majci, mojima i sebi sve što ima šmek Londona. Tu noć odlučio sam da susret s producentima bude kratak. Stigao sam u zakazano vreme do biroa Džin Dajmon. Otvorila je flašu vina, nasula, digla čašu i uz osmeh rekla: „Neka nam je na sreću”. Ljubazno popismo po gutljaj vina. Ne libeći se, zahvalio sam na ponudi i odbio bilo kakav dalji razgovor. Bila je u šoku, a meni je bi žao. Da sačuvam svoje dostojanstvo rekao sam joj da me za koji dan čeka velika uloga u filmu „Bitka na Neretvi” Veljka Bulajića. Ljubazno sam joj zahvalio na svemu, rekao da pozdravi braću Hakim, predao buket belih orhideja i ponosno napustio njihovu cenjenu zemlju. U njoj nisam našao svet sigurnosti i budućnost za svoju karijeru. Jatova „karavela” vratila me mom pribežištu. Mojoj porodici, mojoj ljubavi.
