Izvor: Politika, 01.Dec.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako postići jednostavnost
Živimo u doba u kome su razmena i mešanje ideja logičan deo umetničkog procesa. Aktivan internacionalni dijalog vodi do neizbežne kombinacije svih mogućih uticaja, kaže za „Politiku” čuveni britanski umetnik
Od našeg dopisnika
Beč – „Umetnik u fokusu”bečkog Muzeja primenjene umetnosti ove jeseni je Britanac Lijam Gilik koji već decenijama daje značajan doprinos u domenu skulpture, dizajna, arhitekture i naučnih spisa. Njegove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << modularne instalacije čistih formi se ne mogu videti samo po izložbenim prostorima svetskih galerija i muzeja, već i na ulicama Londona, Brisela, Madrida... Gilikov dizajn od 2007, takođe, krasi i korice londonske mape metroa čiji godišnji tiraž iznosi 15 miliona primeraka, a njegov „Kiosk” – putujuća arhiva nezavisnih publikacija iz oblasti savremene umetnosti, već osam godina luta po Evropi.
Kao drugi deo ovog projekta, Gilik je prošle godine dovršio „24/7 Kiosk” – umetničko delo koje kombinuje elemente arhitekture, skulpture i instalacije i koja je, kao projekat za sebe, zaokružila njegovu analizu fenomena kioska kao „potpuno drugačije zone interakcije između prodavca i kupca”.
Aktuelnom izložbom „ExecutiveTwoLitreGXL” u MAK-u, Gilik uklapa tri zanimljiva dela – „Layeredimpassscreen” (1999), „Prototip MAK produkcionog paviljona (smešten na selu)” (2009) i „Contigentwallplates” – u jednu monumentalnu instalaciju, arhitektonski savršeno adaptiranu izložbenom prostoru kojem se pristupa dugim nizom stepenica. Interakcija spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora je potpuna; u relativno malom prostoru, tri nejednaka modula tvore koncept idealnog paviljona sačinjenog od drvenih panoa, presvučenih monohromnim tkaninama, i elemenata od obojenog stakla i aluminijuma.
Lijam Gilik, nastanjen u Njujorku i Londonu, ove godine predstavlja Nemačku na Bijenalu u Veneciji.
Sa umetnikom smo razgovarali na otvaranju izložbe u MAK-u.
Vi ste tek drugi nenemački državljanin koji zastupa Nemačku na Bijenalu u Veneciji. Nam Jun Pajk koji je bio nagrađen Zlatnim lavom 1993, bio je Štokhauzenov student, član nemačkog Fluksusa i kasnije profesor na akademiji u Diseldorfu. Vi, međutim, nemate nikakve direktne veze sa Nemačkom. Kako je došlo do ove saradnje?
Galerija koja me zastupa i koja je, takoreći, moj najveći promotor nalazi se u Berlinu. Tokom poslednjih sedam godina dosta mojih radova je nastalo upravo tamo. Najviše izlažem u Nemačkoj i tamo prodajem više svojih radova nego bilo gde drugde. Mislim da me je Nikolaus Šafhauzen odabrao jer je ta odluka neminovno vodila do otvaranja diskusije o određenim kontradikcijama kao, na primer „kako se zovu ljudi koji ovde rade ali tu ne žive? ” ili „kako ćemo okarakterisati ljude koji uživaju u procesu svog kreativnog rada za nemački paviljon? ” i posledično – „kako ćemo se izboriti sa svim tim klasifikacijama?”
Zaključak je da umetnost nema pasoš...
Nemalo puta sam izjavio kako mi je sumnjiv poriv lokalizacije umetnosti u geografskom i kulturološkom smislu, jer živimo u doba u kome su razmena i mešanje ideja logičan deo umetničkog procesa. Aktivan internacionalni dijalog vodi do neizbežne kombinacije svih mogućih uticaja.
Kakvo konceptualno rešenje ste upotrebili za eliminaciju „loše karme”nemačkog paviljona s obzirom na njegovu sumornu prošlost?
Nisam želeo da ga pretvorim u preterano ugodno mesto niti sam razmišljao o agoniji prošlosti, već sam pokušao da se borim protiv te zgrade primerom primenjenog modernizma koji je trebalo da stvori bolji kvalitet posleratnog života... Modularna kuhinja jednostavnih formi – 60x60x60 –postala je univerzalna posle Drugog svetskog rata. Moja ideja nije bila da dam direktan komentar o prostornim rešenjima iz prošlosti, već da ih pretvorim u treš, ali ne u dramatičnom smislu te reči. Želeo sam da naglasim slabost prema jednostavnim rešenjima.
Izjavili ste da se u „Executive Two Litre GXL” radi o vašem životu...
Iako se ovde, u stvari, radi o procesima proizvodnje, preciznije o automobilskom magnatu Ford koji je sedamdesetih godina prošlog veka frizirao svoje starije modele automobila, ova izložba je neka vrsta reprodukcije mene samog. Možete je slobodno nazvati i samoironijom jer tu imate Lijama Gilika koji se samoreciklira. Neke stvari su dodate, neke osvežene, ali se istoj temi šizofreno vraćam poslednjih dvadeset pet godina. Koncept „ExecutiveTwoLitreGXL” je povezan samo sa jednim načinom mog razmišljanja o strukturi – forma mora da organizuje liniju produkcije a ne da postane objekat. Stalno razmišljam o tome kako može da se manipuliše forma a da se postignu jednostavnost i stabilnost.
Kako komentarišete poređenja vaše umetnosti sa radovima Donalda Džada?
Ljudi su principijelno navikli da razmišljaju ukalupljeno i nekako pravolinijski. Naša jedina zajednička crta je ta što smo korumpirani modernisti, u smislu da se interesujemo za površine, ali moj rad zaista nije fundamentalan i više je okrenut particijama i mekim formama. U čikaškom Muzeju savremene umetnosti je u toku izložba na kojoj su u jednoj prostoriji pokazani moji, a u drugoj Džadovi radovi. Svako ko ju je pogledao, a ko je ranije mislio da imamo nešto zajedničko, izaći će sa izložbe sa znakom pitanja iznad glave.
Marina Bauer
[objavljeno: 02/12/2009]
