Izvor: Dzungla.org, 21.Jan.2014, 22:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jan Gilan iz „ Dip Parpla“: Srpska rakija je prejaka!
SMATRAJU ih pionirima hevi-metala i hard-roka. Uz „Led cepelin“ i „Blek sabat“, svrstavaju ih u „bezbožno trojstvo britanskog metala sedamdesetih“. Zbog koncerta u londonskom „Reinbou teatru“ 1972, našli su se u Ginisovoj knjizi rekorda kao „najglasniji bend na svetu“. Od osnivanja 1968. do danas, „Dip parpl“ (DP) je prodao više od 150 miliona albuma! Aktuelni Nonj Njhat?!, njihov 19. studijski, predstaviće >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << srpskoj publici 18. februara na koncertu u „Kombank areni“. Biće to njihov četvrti nastup u Beogradu, gde su prvi put svirali 1975, pa 2003. i 2006. na Sajmu. Na pitanje seća li se prethodnih dolazaka u Srbiju, pevač vrištećeg glasa Jan Gilan (68) juče je u telefonskom razgovoru za „Novosti“ iz svoje kuće u Portugaliji poručio: – O da, naravno da se sećam. Jedva čekam da ponovo zapevam u Beogradu. Biće to moj četvrti koncert sa „Parplom“, a jednom sam bio sa „Gilan bendom“. Srbi su fantastična publika. Još se živo sećam Sajma, gde nas je na turneji „Banane“ slušalo 20.000 ljudi. Bilo je čarobno. Stvarno ste odlična publika i mnogo vas volimo. Nestrpljivi smo, ne možemo da dočekamo koncert. Vi samo ponesite svoju energiju! U Beogradu imam nekoliko dobrih prijatelja. Radujem se što ću ih videti. Ići ćemo na neku klopu i uživaćemo u nekoliko čaša vina. * Kako vino, poslednji put ste ovde pili rakiju, mada niste izdržali do kraja? – Nikako rakija, to je sada prejako za mene (smeh). * Zašto smo na novi album čekali sedam godina? – Izdavačka kuća, menadžment, promoteri i publika su nas stalno pitali šta je sa novim albumom. Bend se okupio, ali na pitanje kada ćemo to uraditi, odgovor je bio sledeće godine. Ili one tamo. U februaru 2012. naš producent Bob Ezrin posetio nas je na turneji po Kanadi. Rekao mi je da ne zaboravim da ljudi DP prvenstveno doživljavaju kao instrumentalni bend i predložio da radimo muziku kao nekada. Da radimo dok smo na sceni, da improvizujemo u studiju i udenemo u pesme dinamiku i teksturu. Bio je to dobar savet, zato što smo delimično zaboravili kako to sve izgleda. Ubaciš se u rutinu i praviš pesme od tri-četiri minuta. Svaka od moje prve tri ploče koje sam snimio, Deep purple in rock, Fireball i Machine head, imala je samo sedam pesama, ali su neke od njih trajale i po deset minuta. Naš najveći hit Smoke on the njater nikad nije bio emitovan na radiju, sve dok jedan tip iz „Vorner bradersa“ koji nas je gledao na svirci u Americi nije video kako publika reaguje na njega. Nije hteo da objavi album sve dok tu stvar, koja je originalno trajala sedam minuta, nije skratio na 3,20 minuta. Tek onda se zavrtela. Sada se ponovo vraćamo korenima, ne traje nam svaka pesma tri minuta, neke su od šest i sedam. * Dve nove pesme, Uncommon man i Above and beyond, posvetili ste pokojnom klavijaturisti Džonu Lordu, koji je umro od kancera 2012? – Posvetili smo mu jednu, otkud vam dve pesme? * Piše na internetu… – To nije istina, u pitanju je samo Above and beyond. Džon je otišao iz DP desetak godina pre nego što je umro. I dalje osećamo da je on deo naše familije. Uvek sam gledao da je u gradu u isto vreme kad i mi, pa smo onda povremeno odlazili na večere sa njim u Parizu ili Tokiju. Uvek je osećao ogromnu ljubav prema bendu, a mi smo ga uvek smatrali kumom DP. Njegovo orkestarsko i džezersko iskustvo bilo je veličanstven doprinos budućnosti DP. Mnogo mu dugujemo i on je i dalje deo duše benda. * Kada je Riči Blekmur otišao iz „Parpla“, hteli ste da angažujete Džoa Satrijanija kao gitaristu, zašto niste? – Džo jeste zamenio Ričija, ali samo na turneji. Nije bilo svrhe razmatrati ga kao buduću opciju, jer je bio vezan ugovorom. Sam Satrijani nikad nije bio problem. Da je bio slobodan u tom trenutku i da su okolnosti bile drugačije, sigurno bismo ga pitali da nam se pridruži. * Zbog čega ste se preselili u Portugaliju? – Nisam, i dalje živim u Engleskoj. Imam svoj studio i malu kuću u Portugaliji. Moja porodica rado odlazi tamo, jer je leti mnogo toplije nego u Engleskoj. Zato volimo da zajedno dođemo ovde na odmor. Letujemo pored bazena u obliku gitare, ima mnogo sunca, fina je hrana. Studio mi se nalazi u kući, ovde dolazim da radim, pišem tekstove pesama. Evo, trenutno baš pišem jedan. * Pevate li i dalje bosi na koncertima? – Ne, nosim obuću, moram zbog stopala, da se ne prehladim. * Zašto ste odbijali da pevate pesme koje je u DP pevao Dejvid Koverdejl? – A zašto bih ih pevao kada to nisu moje pesme? * Koverdejl je za naš list rekao da ste odličan pevač ali loš biznismen, zašto? – Ha, ha, ha, da, loš sam biznismen zato što sam umetnik. To je razlog što imamo menadžere. Oni se brinu za moju karijeru. Ali, većinu poslovnih grešaka, u stvari sve, napravio sam van muzike. Samo sam se dobro zabavljao, uopšte nisam shvatao ozbiljno ni hotel, ni motore… Dejvid je u pravu, apsolutno sam loš biznismen. * Može li muzičar da se penzioniše? – Ne verujem, muzičar umire sa čizmama, kao nekada revolveraši na Divljem zapadu. Ideš dalje sve dok fizički ne umreš i to više ne bude moguće. Frenk Sinatra je morao da završi karijeru zbog demencije. Ako izgubite fizičke ili mentalne sposobnosti, onda se penzionišete, ali ne verujem da ljudi dobrog zdravlja dobrovoljno odlaze u penziju. To nema nikakvog smisla. * Da li ste se umorili od života „na putu“? – Nisam, zato što je sada sto puta lakše nego kada smo počinjali. Tada smo bili šestorica klinaca u kombiju, bez opreme i roud menadžera, sami smo vozili, iznajmljivali opremu, umirali od gladi, i uvek bili bez para. Sada je lako, imam svoju sobu u hotelu, dovoljno hrane, udoban prevoz i fantastičnu publiku. Šta ima bolje od toga? Jedini pritisak nam je da OpširnijeVečernje Novosti
