Izvor: Blic, 30.Sep.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Georg i Džimi u carstvu muzike
Obojica su bili imigranti u Britaniji koji su muzici podarili drugačiji izgled - jedan uz pomoć čembala i kompozitorskog mastila, drugi uz pomoć električne gitare. Georg Fridrih Hendl i Džimi Hendriks delili su i istu ulicu u Londonu, živeći ulaz do ulaza u jednoj kući iz 18. veka, doduše sa razlikom od 200 godina.
Ovih dana, dok se obeležava 40 godina od Hendriksove smrti, izložba o njegovim godinama provedenim u Londonu ponovo je spojila dvojicu umetnika, budući da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se održava u muzeju Hendlove kuće.
Kada je 1966. tada malo poznati gitarista Džimi Hendriks došao u London (nekako prošavši carinu bez radnih papira) uselio se u Ulicu Bruk br. 23 sa devojkom Keti Ečingem, gde je živeo dve godine.
Nemački kompozitor Georg Fridrih Hendl (1685-1759) živeo je u kući pored, u broju 25, poslednjih 36 godina svog života.
„Vrlo je prikladno što će Hendlova kuća sada služiti kao mesto za proslavu Džimijevog života, jer je on stan u Ulici Bruk smatrao svojim prvim istinskim domom", kazala je Keti Ečingem.
Ečingemova je u svojoj knjizi „Through Gypsy Eyes" („Očima Ciganina") napisala kako je Hendriks bio vrlo svestan Hendlovog prisustva. „Ne samo što su obojica bili muzičari već su obojica došli u Englesku iz svojih domovina kako bi stekli poštovanje i izgradili međunarodne karijere". Tamnoputi gitarista je kupio sve ploče sa Hendlovim kompozicijama koje je mogao da nađe i rado je otvarao vrata svog stana studentima muzike koji bi mu zakucali u potrazi za skrivenim tragovima kompozitora.
„Jednom je tvrdio da je video odraz Hendlovog lica u ogledalu dok se brijao", kaže Martin Vajat, zamenik direktora muzeja Hendlove kuće. „Iako je Hendriks bio ubeđen da živi u Hendlovom stanu, zapravo je živeo u susednom ulazu".
Danas Hendriksov stan služi za muzejske kancelarije. Kustosi se, ipak, nadaju da će uspeti da prikupe sredstva, vrate mu sjaj iz šezdesetih i tu smeste stalnu postavku posvećenu velikom gitaristi.
Za sada posetioci mogu samo da zamišljaju kako su izgledale male sobe ukrašene u nakinđurenom stilu šezdesetih sa crvenim tepisima i tirkiznim somotskim zavesama, krcate gitarama, pojačalima, ćilimima i ostalim drangulijama.
Hendl je za svoju kuću plaćao 60 funti godišnje (što je danas oko 5.000 funti), dok je Hendriks iznajmljivao stan za 30 funti nedeljno (današnjih 350).
Hendriks se doselio u London pošto je producent Čes Čendler primetio njegov nastup u jednom njujorškom klubu. Odmah je počeo sa svirkama - na izložbi se nalazi mapa njegovih nastupa od pabova i radničkih klubova u provinciji do velikog rok festivala Isle of Wight. Uspeh prva dva singla, „Hey Joe" (decembar 1966) i „Purple Haze" (mart 1967), kao i debi albuma „Are You Experienced?" (mart 1967) doprineli su njegovom statusu evropske zvezde. Odatle je krenuo na svetsku turneju, stekavši slavu zbog svog inovativnog gitarskog stila punog distorzija.
„Svima ovde on je bio apsolutno otkriće", kaže Martin Vajat. „Poput zemljotresa je potresao celu muzičku scenu. London je za njega bio prijemčiviji - u Americi Hendriks je bio previše beo za crnu muziku, a previše crn za belu muziku. Ovde je nastajala bluz sena koja nije bila tako striktno podeljena".
Među eksponatima na izložbi nalaze se narandžasta somotska jakna i crni šešir, gitara „Gibson Flying V", specijalno izrađena za muzičara 1969. koju je zvao „leteći anđeo" (flying angel), skica njegovog autoportreta, Hendriksovom rukom ispisane reči pesme „Love or Confusion" na poleđini hotelskog bloka i kopija umrlice. Muzičar je preminuo u drugom kraju Londona, na Noting Hilu, 18. septembra 1970. u 28. godini (on i Keti u to vreme nisu više bili u vezi).
Hendriksova izložba nekima će izgledati šokantno u poređenju sa prigušeno sivim zidovima, uljanim slikama i čembalima u sobi posvećenoj Hendlovom životu.
Vajat priznaje da su mnogi bili skeptični u vezi sa ovom izložbom, ali da je on lično iznenađen sličnostima između dvojice muzičara. „Obojica su bili veliki improvizatori". Takođe, na povremenim javnim otvaranjima Hendriksovog stana mnogi ljubitelji gitare su ostajali da odslušaju i nauče nešto i o Hendlu. „Očigledno je da nismo smeli da ’uznemirimo’ poštovaoce jednog ili drugog muzičara, ali ima i onih koji vole obojicu. Nadamo se da će ova izložba otvoriti svojevrsnu muzičku razmenu u oba pravca", kaže Sara Bardvel, direktorka Hendlove kuće.
Izložba je otvorena do 7. novembra.
Četiri decenije od Hendriksove smrti
Osim u Londonu, 40 godina od muzičareve smrti obeležiće i druge institucije širom njegove domovine.
U rodnom Sijetlu, Muzej naučne fantastike/iskustveni muzički projekat ima stalnu galeriju posvećenu Džimiju Hendriksu. Eksponati se stalno smenjuju, a posetioci trenutno mogu da vide belu gitaru „fender stratocaster" koju je koristio na Vudstoku, delove gitare sa festivala u Montereju i pozorištu Savil, dnevnik i adresar. U znak obeležavanja godišnjice smrti, muzej je izložio i rukom ispisane reči pesme „Black Gold" (na kojoj je Džimi radio pred smrt) i crno-bele slike sa njegove sahrane.
U Muzeju i dvorani slavnih rokenrola u Klivlendu nalazi se stalna postavka posvećena Hendriksu sa preko 50 eksponata. Tamo možete videti gitare, koncertne plakate, fotografije, crteže i kauč iz kuće u kojoj je Džimi odrastao. Tu je i odeća koju je nosio tokom nastupa na Festivalu ljubavi i mira u Nemačkoj 6. septembra 1970, što je bio i njegov poslednji koncert.
Budući da je Hendriks tvrdio da u sebi ima crnu, meksičku i krv Čiroki Indijanaca, njegove stvari su deo izložbe „Tamo visoko, gde pripadamo: muzičari urođenici u popularnoj kulturi" u Narodnom muzeju američkih Indijanaca pri Institutu Smitsonijan u Vašingtonu. Po prvi put u javnosti su izloženi su ogrlica, kaput i torba od kože. Izložba traje do 2. januara 2011.
