Izvor: B92, 17.Feb.2012, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gade nam se siromasi, ne siromaštvo
London -- U svom tekstu kolumnistkinja Gardijana Suzan Mur upozorava na rast trenda u ekonomskoj krize, pogled na siromašnije od nas kao na nižu kastu nemoralnih ljudi.
Iako je promena 'kaste' gotovo nemoguća, ono što se zaista 'preselilo iz viših sfera', od bogatih nadole, jest da mnogi ljudi, koji ni sami nemaju puno, preziru one koji su u rangu nižem od njihovog, navodi se u tekstu pod nazivom 'Umesto da nam se gadi siromaštvo, nama se gade siromašni ljudi'.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
"Tamo je kad god krenem u prodavnicu. Svaki puta kad pomislim da je nemoguće da postane sličnija kosturu, njoj to nekako uspe. Njene divlje oči bulje u različitim smerovima, iako mislim da je nekoć morala imati lepo lice. Ponekad mi se, doduše, unosi u lice i traži od mene da joj nešto kupim, jer su njoj zabranili da ulazi unutra. Srećku. Oseća se kao da bi joj se moglo posrećiti. 'A da vam kupim malo hrane?', sugerišem joj besmisleno, iako hrana nije ono za čim ona žudi. Hrana nije krek. Ni sreća ", piše ona.
Obama želi nove poreze, republikanci oštro protiv .. "Ovi ružni ljudi, s čirevima i trulim zubima su druga strana Američkog sna", piše. S druge strane, republikanski pretendenti za kandidata za predsednika SAD-a naklapaju o poreskim olakšicama za onaj jedan posto elite koji poseduju petinu američkog bogatstva. Autorka ističe paradoks u poimanju sveta koji dovodi do toga da neko "navija za bogate dok 47.000.000 građana SAD-a živi u uslovima koji nalikuju onima u zemljama Trećeg sveta". Navodi i kako se i Britanci dobro nose s tom kontradikcijom. Prisetila se kako je slušala radio emisiju u kojoj je bivši odlični student govorio kako ne može pronaći posao već tri godine.
"Zavisnik je autor sopstvene nesreće. Sam je uzrokovao svoje siromaštvo. Svi ti beznadežni ljudi: odakle uopšte dolaze? Njih je, naravno, moguće nikada ni ne videti kako treba, jer je njihova nesreća tako uznemirujuća. Kome to treba? Siromaštvo, kako nas često uveravaju, nije 'stvarno', jer ljudi poseduju televizore. Ovo postepeno propadanje empatije je trijumf ekonomske klime u kojoj su svi, bili zavisnici ili ne, odgovorni za sopstveni neuspeh. Siromašni ljudi jednostavno nisu poput nas sa tom razlikom da nemaju novca : oni su druga vrsta. Njihovo siromaštvo je lični neuspeh. Oni su se pustili. Ovo čak ne važi samo za ljude, već i za čitave države. Pogledajte Grke! Šta su oni mislili sa tim svojim penzijama i minimalnim platama? Da su poput nas ? Bogata elita im sad govori da je vreme da ustanu iz plamena, poput Feniksa. Možda mogu uzgojiti novac na drveću? ", navodi u komentaru.
U međuvremenu, nastavlja, ni u Sjedinjenim Američkim Državama nije puno bolje: ljudi žive u šatorima iu kanalizacijama, dok fabrike i napuštene stambene zgrade obrastaju korovom i prizor je postapokaliptičan.
"Reakcije slušalaca su bile da je lenj i da bi se trebao više truditi. Pala mi je na pamet ona 'pokušaj bolje propasti' Semjuela Beketa. Shvatanje šta tri godine nezaposlenosti može učiniti mladom čoveku neće proizvesti posao, kao što ni srećka neće promeniti život zavisnika, ali osuda, strah i prezir prema onima na dnu su duboko uznemirujući ".
Pre tri godine, priseća se, bila je na Konvenciji o modernim slobodama u društvu, britanskog liberalnog demokrata Vincea Cablea, političara i ekonomista, koji je trenutno poslovni sekretar koalicionog kabineta britanskog premijera Dejvida Kamerona. On je tada govorio o svojim predviđanjima recesije.
"Rekao je da će finansijska kriza značiti gaženje ljudskih sloboda. U svest mi se utisnula jedna rečenica koju je promrmljao, a ticala se stvaranja preduslova za uspon fašizma. Je li to bilo uterivanje straha? Emocionalna pretpostavka za to je apsolutno ovaj stav prema slabima i siromašnima, da ih treba kazniti ", piše Mur.
Gađenje prema siromašnima, smatra, ne odnosi se tek na decu, budući da su ona nevina pa se zbog njih osećamo kao da im treba pomoći i postajemo sentimentalni. Možda ne dovoljno, budući da izveštaj organizacije "Save the Children" govori o tome da je svako četvrto dete u zemljama u razvoju neuhranjeno. No, kako ipak pothranjenost nije isto što i umiranje od gladi, nastavlja, postavlja se pitanje: "Možda je to teško svariti, ali, nije li sve to zapravo krivica država u kojima žive?"
Postoji li trenutak kad ne možemo više izbegavati sirotinju, ni našu, niti onu svetsku, pita se nadalje.
"Štaviše, do kada možemo izbegavati koncept koji plaši levicu, jednako kao i desnicu: preraspodjlu bogatstva, resursa, rada, radnih sati. Gde je tu levica? Prezaposlena je traženjem puta da se ovo zaobiđe, i to već jako dugo. Ideja da bi siromašni trebali pomoći sami sebi je, u opštem zastoju socijalne mobilnosti, nelogična; zasnovana je na veri koju ne potkrepljuje dovoljno dokaza. No ta se ideja zaista 'preselila iz viših sfera', od bogatih nadole, pa mnogi ljudi, koji ni sami nemaju puno, preziru one koji su u rangu nižem od njihovog ".
Odgovor na siromaštvo, podcrtava ona tu tezu, dakle, leži u tim Grcima, hendikepiranima, u nezaposlenoj mladeži.
"Daćemo im finansijsku pomoć, možda i milostinju i lekcije kako da postanu preduzetniji. Ekonomija empatije se urušila, a ovo je državni udar koji je podmukao i individualizovan. Ne možemo više" biti okrutni da bismo pomogli ". Moramo, jednostavno, biti okrutni . Argument da ima dovoljno dobara za sve sada je jednostavno bajka, poput dobitka na lutriji. Siromaštvo nije znak kolektivnog neuspeha, nego individualnog nemorala ", poručuje, da bi zaključila:
"Puč koje je u svesti ljudi izvelo neoliberalno razmišljanje je jednostavno ovo: umesto da nam se gadi siromaštvo, nama se konkretno gade siromašni ljudi. A gađenje je industrija u porastu. I pred tu sirotinju stavljamo taj moralni bankrot, dok sebi govorimo da smo bolji od toga ".je promena 'kaste' gotovo nemoguća, ono što se zaista 'preselilo iz viših sfera', od bogatih nadole, jest da mnogi ljudi, koji ni sami nemaju puno, preziru one koji su u rangu nižem od njihovog. Sirotinja im se gadi. Sama je odgovorna za svoj neuspeh.
