Izvor: Sportski Žurnal, 02.Jan.2012, 12:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Filipović: Pozitivna jeza čim pomislim na London

Što ti je majčinski instikt.
Vlada Stanković, eminentni sportski novinar i pisac hita „Montevideo bog te video” mi je u Barseloni 2003. za vreme SP, pričao:
– Gde je taj mali Filip? Znam da ima 16 godina ali njegova majka Goca, kod koje sam se šišao, mi je još pre sedam godina rekla: Moj sin igra vaterpolo i biće u sastavu na Igrama 2004. u Atini. Čuo sam da će biti čudo od igrača.

Eh, čudo… Braća Udovičić >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << su pričali i pričali o svom Fikusu i rekli da će biti veliki igrač. Igračina.
Vratimo se majci. Za malo je gospođa Gordana promašila. Fića je postao standardni reprezentativac godinu dana posle Atine i njegova vaterpolo bajka traje. Nije ni na pola puta. Istina, da se fakta ne bi preskočila, Filip je bio u sastavu ekipe koja je 2003. osvojila zlato na EP u Kranju. Trbojević je zbog bolesti odustao, Manojlović pozvao talenta iz Partizana,  koji je pravo sa aerodroma otišao na svečano otvaranje, držeći zastavu SCG u ruci. Tada je govorio:
– Bila mi je čast da budem zadužen za kapice i lopte takvim igračima. Naravno, moj udeo je u zlatu potpuno zanemarljiv. Čekam dane kada ću biti sastavni deo tima sa jasnim učinkom u bazenu.
I ti dani su došli, odmah posle otcepljenja Crne Gore. Postao je važan, nezaobilazni deo trofejne mašinerije. Pre dve godine proglašen za igrača Evrope a početkom decembra 2011. i za prvog vaterpolistu sveta.
Dogovaramo se za, ko zna, koji po redu razgovor:
– Kada ustaješ – pita i posle dobijenog odgovora zakazuje – Nalazimo se onda  u osam ujutru, u kafiću „Padre” u Bulevaru kralja Aleksandra. Imaju najbolju kafu u gradu.

Nije bilo lako, ali stigao sam na vreme. Fića je već ispijao espreso.
– Za odluku FINA sam saznao od Marka Stefanovića, generalnog sekretara. Nisam hteo nikome da javljam, malo mi je to i glupo. Da zovem moje i kažem „Hej mama, izabrali su me za igrača godine”. Uostalom za roditelje smo sestra Ana i ja uvek najbolji, tu objektivnosti nema. Pročitali su u novinama. Majka me je zvala i 20 minuta mi je pričala koliko je srećna. Rekao sam joj da je sve to mogla da mi kaže za minut jer sam to i sam znao.
Reakcija je, ipak, bila. U Fićinoj glavi:
– Setio sam se šta sam sve prošao u životu od ulaska sa kopna u vodu. Toliko puta nisam izašao sa društvom, otišao na izlete, zimovanje ili letovanje. Medalje i priznanja su dali smisao svemu tome.
Naslovi u medijima su bili „Živom svoj san”,  „Hvala ekipi”…
– Naravno da u Kranju 2003. nisam ni razmišljao da će jednoga dana ovo da se dogodi. Govorim iskreno. Ne verujem da ima igrača koji u ekipnim sportovima misle na takav način. Ta ekipa je bila moćna i samo sam želelo da budem u njihovoj poziciji, da igram finale i da učestvujem u igri. Jer ovde je ekipa najvažnija. Igračima i trenerima dugujem zahvalnost. Tako smo učeni. Sve je podređeno zajedničkom uspehu i nije fraza kada kažem da bih sva priznanja zamenio za olimpijsko zlato.
Filipova levica je razorna. Smisao za asistenciju besprekoran. Želja za pobedom ista kao i prvog dana kada je osetio čari vaterpola.
Treću godinu provodi u Pro Reku. U prvoj je osvojio sve, u drugoj ostao bez najvažnijeg trofeja. Reko, malo mesto pored Đenove.
– Kaži, selo. Ali je mnogo lepo i ako uhvatiš ritam življenja baš prija. Ni Đenova ne može da se poredi sa Beogradom. Ponavljam, snašli smo se i lepo nam je...
O Ajndhovenu i evropskom skoro i ne razgovaramo:
– Iduća godina je u znaku Londona. Zabrinut nisam, uzbuđen jesam. Uhvati me jeza, ona pozitivna kada pomislim na Olimpijske igre. Imamo dosta vremena da se spremimo i fizički i mentalno. Igrali smo u Pekingu, slušali priče da je olimpijsko takmičenje specifično. I jeste tako. Potrebna je adaptacija na dugačak turnir, atmosferu svetskog događaja. Priželjkujem zlato, to bi nas činilo srećnim i zadovoljnim. Naravno i svaka druga medalja je vredna , ali zlato...
Pogledaj vesti o: Montevideo

Nastavak na Sportski Žurnal...